У циклусу јавних предавања у САНУ поводом 17 векова од доношења Миланског едикта др Смиља Марјановић-Душанић, редовни професор Филозофског факултета у Београду, одржала је предавање на тему „Нови Константин у српској писаној традицији средњег века“ у свечаној сали ове институције.

У свом излагању проф. Марјановић-Душанић је истакла да је поређење српских владара са царем Константином било у складу са идеологијом ромејских царева који су легитимитет своје владавине потврђивали позивањем на Константиново наслеђе.

У њиховој владарској идеологији доминантну улогу у сећању на Константина као светог владара, победника над непријатељима православља, имала је светиња Часног крста.

Према мишљењу проф. Марјановић-Душанић, индиректно повезивање српских владара са Константином обликовано је, почев од раних житија светог Симеона Мироточивог, управо уз помоћ симбола Часног крста.

Први пут се један српски влладар непосредно пореди са Константином у Житију светог краља Милутина, а то поређење је постало могуће захваљујући политичком успону Србије.

Српски пут ка царству дао је даљи подстицај заснивању владарске идеологије Немањића према Константиновом узору, о чему сведочи Уводна повеља Душановог законика, навела је проф. Марјановић-Душанић.

Са променом политичких прилика у Србији деспота Стефана Лазаревића наглашена је друга, заштитничка димензија српског владара као новог Константина, кроз сакрално уређење Београда по узору на светиње Константиновог града.

Са нестајањем српске државе, мотив новог Константина у српској писаној традицији је коначно нестао.