Видовдански концерт који по традицији, шесту годину за редом, организује Певачко друштво Мокрањац при Храму св. Саве биће приређен у суботу 27. јуна 2015. од 19 ч у Парохијском дому на Врачару. Беседиће ђакон Вук Матијашевић, а улаз је слободан. И ове године концерт има хуманитарни карактер јер ће посетиоци уз слушање духовне музике, бити у прилици да помогну Дом за децу са посебним потребама при Манастиру св. Петка Изворска код Параћина. Концерт најављује диригент Јелена Јеж и позива верне да у што већем броју учествују. У наставку вести опширније о Манастиру и Дому.
О Манастиру Св.Петка Изворска можете послушати и у минијатури Ходај по земљи, живи на Небесима Радија Слово љубве:
http://www.slovoljubve.com/emisije/manastir-sveta-petka-izvorska
О МАНАСТИРУ СВЕТА ПЕТКА ИЗВОРСКА:
На месту где је данас манастир Св. Петка, на реци Грзи, у селу Извор код Параћина, по предању, постојао је у средњем веку, манастир или црква и то пре 1398. године. Постоји више извора о настанку цркве и манастира Свете Петке. По једном извору, али и народном предању црква манастира Свете Петке је из 13. века и задужбина је краља Милутина, подигнута између 1271. - 1321. године. Манастир је опет, по свему судећи задужбина Мусића Стевана, сестрића кнеза Лазара. Он га је подигао вероватно у време када је после Косовске битке његов брат од ујака деспот Стеван Високи дизао манастир Манасију.
МАНАСТИР ДАНАС:
На Ђурђевдан 2005. године постављена је за игуманију оба манастира монахиња Марија Чеперковић, која је уз покојну игуманију Гаврилу провела више од 30 година.
Манастир је под једном управом са манастиром Раваницом и сестре по послушању се смењују годишње из једног манастира у други. У манастиру стално борави око 25 сестара, које поред основног монашког делања тј. богослужења и молитве, обављају још и друга уобичајена монашка послушања. Треба нагласити да је главно послушање највећег броја сестара управо рад у дому за ометену децу при манастиру. То је једини дом овакве врсте у Србији и по њему је и манастир Света Петка препознатљив међу манастирима Српске православне цркве.
Манастир већ дуго година поседује честице моштију св.велмуч. Цара Лазара, пребодобног Григорија Горњачког и св. мученице Параскеве, а 2007. године донета је честица моштију преподобне матере Параскеве, којој је храм посвећен. Мошти Свете Петке постављене су у трон, посебно за њих направљен 2008. године.
О ДОМУ ЗА ДЕЦУ ОМЕТЕНУ У РАЗВОЈУ У МАНАСТИРУ СВЕТА ПЕТКА ИЗВОРСКА
Доласком Игуманије Јефимије са сестринством у манастир Св. Петке 1942. Комесаријат за избеглице додељује манастиру тридесеторо избегличке деце на чување, која су боравила у манастиру све до ослобођења 1945. године. Сву бригу о деци водиле су монахиње, које су и саме биле у великој оскудици тих ратних година. По завршетку рата игуманија Јефимија, после много молитва и расуђивања, одлучује да прихвати децу ометену у развоју, на трајну негу и чување. (То је потврђено и актом Министарства за социјалну политику Владе Србије бр. 24970 од 21. 12. 1945.)
Првих двадесет година дом је био смештен у манастирском конаку. Премда је материјалну страну издржавања дома преузела Држава тј. Савет за социјално старање НР Србије, повремено обилазећи и вршећи надзор, ипак су услови смештаја били оскудни, а и услови рада веома тешки. У конаку је било смештено тридесет штићеница, искључиво женског пола, са најтежим умним, психичким и физичким поремећајима. Здравствену заштиту деце је обављао Дом народног здравља у Параћину. Сву дакле бригу о штићеницама водиле су монахиње, од којих су по 4 стално биле дежурне. Због специфичности и одговорности посла Мати је сестре слала у болнице на медицинске курсеве или су долазили доктори у манастир да сестре упуте у основна меницинска знања, тако да су монахиње деци пружале основну медицниску помоћ.
То су биле најтеже године. Вешернице није било, сестре су ручно прале веш, а често су по целу ноћ ложиле пећ, да би што више веша осушиле. Собе за смештај болесница су биле претесне. Али ипак је владала беспрекорна чистоћа. Полагала се велика пажња о физичкој нези деце, о њиховом здравственом стању, као и о васпитачком раду са појединим девојчицама лакше ометеним у развоју, које су од монахиња училе неке лакше кућне послове, што им је дало осећај да су потребне и корисне.
Од првих дана се изграђивао узајамни присни однос између монахиња и штићеница, радосно-тужни однос једноставне, најискреније љубави. Имајући заједничку покровитељку и заштитницу Свету Петку, много пута у искушењима и невољама уверивши се да се Светитељка налази на челу овог дома и да о њему непрестано брине. И монахиње и штићенице осећају, често људима необјашњиву, радост што су баш ту, заједно, пружајући једне другима духовне и телесне утехе...
После блаженог упокојења игуманије Јефимије, актом Министарства постављена је за управницу дома настојатељица манастира Раванице и Свете Петке, игуманија Гаврила, која је поред мати Јефимије водила сву администрацију дома.
Преломна година била је 1966. када манастир уступа Републичком секретаријату за социјалну политику СР Србије 0,41 хектар земље, на којој Секретаријат подиже нову зграду са приземљем и спратом, опремљену најсавременијим уређајима тог времена. Тако се број повећава на 92 штићенице. У прво време радила је, поред монахиња, само једна медицинска сестра, затим три, а данас ради пет медицинских сестара. Лекар опште праксе долази три пута недељно,а неуропсихијатар једном недељно.
Године 2006. обележена је четрдесетогодишњица од оснивања дома у новој згради, тј. шездесетогодишњица од оснивања првог дома при манастиру. Поред сестара монахиња на челу са игуманијом Маријом, међу којима још има оних који су радили са мати Јефимијом на самом заснивању дома па све до младих монахиња, које тек неколико година пожртвовано раде са децом, били су присутни представници из надлежног министарства за рад и социјалну политику и из Центра за социјални рад из Параћина.
У последњих неколико година дом је значајно обновљен и унапређен, јер се поред домаћинског чувања и одржавања од стране монахиња, ипак после свих ових година на њему осетио зуб времена. Покретачи те обнове су наравно монахиње, али средствима које обезбеђује надлежно министарство, као и многи донатори из црквених кругова и хуманитарних организација у периоду од 2005. до 2008. године.
На згради дома промењена је целокупна столарија, спољна и унутрашња. У склопу зграде дозидан је теретни лифт и уз њега две помоћне просторије. Двориште дома већим делом поплочано је бехатоном, сазидана је гаража, обновљен је стари велики летњиковац. Половина дворишта, пак, претворена је у прави парк, са травњацима, фонтаном, цвећем, кућицама за одмор и клупама, где штићенице проводе доста времена у току пролећа и лета.
Просторије за дневни боравак деце потпуно су прилагођене потребама штићеница које их користе, тј. тапацирани су и зидови и подови да не би долазило до могућих повреда. Постављене су тапациране клупице, а горње зоне зидова осликане су ликовима из цртаних филмова, као и природним мотивима. Дечја трпезарија обновљена је новим столовима и столицама, а кревети су замењени новим, разнобојним. Постављено је и озвучење у целом дому тако да одговарајућа духовна или дечја музика делује као умирујућа терапија. На самом уласку у дом осликана је фреска на којој је приказана Спаситељка како благосиља болесну децу и теши их. На фресци стоје натписи: "Пустите децу нека долазе к мени јер је таквих царство небеско".
Настоји се да све штићенице буду крштене. Зависно од здравственог и умног стања штићеница, оне се укључују у богослужбени живот манастира. Неке од њих чешће посећују богослужења, чак поједине знају да поју неке од богослужбених песама и да на Светој литургији примају Свете тајне. А за све друге које не могу присуствовати богослужењу свештеник носи Свете Тајне у дом и тамо их причешћује. На њиховим чистим лицима сија тада неземаљска радост... Дешавало се да родитељи донесу децу у дом, и више се за њих не интересују.
После упокојења неких штићеница у манастиру се служи опело, читају помени, а помињу се и на Литургији. Уколико штићеница нема никога од родбине сахрањује се на сеоском гробљу. Сестре повремено доведу децу на излет до манастира Раванице или неког другог манастира у околини или негде у природу или пак до зоолошког врта, што је њима посебно занимљиво. Највише воле да иду у Раваницу да виде сестре које те године нису са њима и да посете гробове умрлих сестара са којима су провеле много година.
То доказује да оне умеју да осете љубав и да је узврате; да се за некога вежу и да га памте чак и када га више нема. Само један уздах њихов пред Богом за неког кога воле има непроцењиву вредност... Чување овакве деце за монахиње представља нешто посебно, што можда и није у манастиру уобичајено а што овом манастиру даје посебно и значајно место у Српској Православној Цркви и у држави уопште. Овом дому, што се налази при манастиру и што се деца остављају на бригу монахињама даје посебан и незамислив углед међу домовима у Србији. Многи су родитељи изјавили да своју децу никоме не би могли поверити на чување осим монахињама...
Извор: Радио Слово Љубве
