Поводом стопедесетогодишњице упокојења великана српске музике, Корнелија Станковића, служен је парастос над његовим гробом, у Алеји великана, на Новом гробљу. Ивана Тришић, председник Удружења композитора Србије и Милорад Маринковић, члан управног одбора, положили су венац на његов споменик заједно са Обрадом Недељковићем, директором Музичке школе „Станковић“, и Миодрагом Сретеновићем, председником Музичког друштва „Станковић“. Забележио Марко Јовановић

Парастос је служио протојереј Бранислав Јелић, уз саслужење ђакона Александра Секулића и појање хора који су чинили чланови Студијског хора музиколошког института САНУ, Хора Цркве Светог Александра Невског са Дорћола, Хора Свети Стефан Дечански из Новог Сада, Преображења Господњег са Лекиног брда, Певачког друштва Мокрањац, Хора „Покров Пресвете Богородице“, Хора „Свети пророк и псалмопевац Давид“ при Цркви Светог Трифуна у Малом Мокром Лугу и Хора „Свети Георгије“ са Бановог Брда. Хором су дириговале Тамара Адамов Петијевић и Јелена Анастасија Тонић.

Пригодним беседама обратили су се протојереј Бранислав Јелић и др Даница Петровић.

Сто педесет година прошло је од представљења Корнелија Станковића (1831-1865), нашег првог школованог музичара, композитора, диригента, пијанисте и записивача српског црквеног појања. За само 34 година свог живота, Станковић је иза себе оставио дело којем су се дивиле генерације, а које је, истовремено, представљало темељ за све српске музичке ствароце.

Овај величанствени парастос, те чињеница да га се после толико година од његовог упокојења и даље сећамо, потврђује колики је значај његовог дела, рекао је отац Бранислав Јелић након паростоса који је служен покрај његовог гроба.

Савременици су Корнелија Станковића изузетно поштовали. О њему је са дивљењем говорио и Мокрањац, истичући да су његови записи представљали полазиште за већину његових дела. О очувању његовог дела старало се Друштво „Станковић“, а о њему су између Два рата, па и доцније, писали наши најзначајнији музиколози. Иако су савремени музиколози склони да његово дело оцењују као историјску вредност, Корнелије и даље има своју публику.

„Дужни смо да Корнелију захвалимо на његовој несебичној љубави према музици и према људима. Није довољно знати шта је било јуче. Морамо знати да смо карика у ланцу за сутра“, истакла је др Даница Петровић говорећи о Корнелијевом доприносу српском националном и духовном идентитету.

Корнелије Станковић, први српски, композитор, диригент, пијаниста и записивач српске народне и црквене музике, упокојио се у Будиму 16. априла 1865. година од неизлечиве болести туберколозе. Сахрањен је на српском гробљу у Табану, а када је ово гробље исељено, његови посмртни остаци су пренесени на Будимско гробље. На иницијативу Музичког друштва „Станковић“, његови остаци су пренети у Београд 1940. и сахрањени на Новом гробљу, у Алеји великана.   

Извор: Радио Слово Љубве