На светој Литургији у Саборној цркви, 2. новембра, је беседио прота Василије Томић из Торонта, некадашњи парох храма Св. Марка, аутор 4 књиге на тему црквеног беседништва. Вернима је поручио да сваки дан треба да им почне Светим Писмом, као и да увек налазе везу између Јеванђелских прича и себе самих, свог живота, поправљајући се на тај начин. Прота Василије је истакао велику духовну зрелост београдског свештенства, посебно братства Саборне цркве. Опширније у наставку.

Прота Василије је на Сајму књига у Београду беседио о књизи "Црно на бело" написане поводом 30 година архијерејске службе Епископа канадског Георгија, на штанду Издавачке фондације Архиепископије београдско - карловачке где су била представљена издања Епархије канадске: 

Епархија канадска на 59. Међународном сајму књига

3. Новембар 2014 - 11:30

Први пут на Међународном сајму књига није се појавила самостално Епархија канадска, али су сва њена издања била на штанду Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке која је и овом прилику уступила свој штанд за промовисање књиге „Црно на бело“ написане поводом тридесет година архијерејске службе епископа канадског Георгија.

На штанду Издавачке фондације у хали четири о књизи и тродеценијском службовању Господу Епископа Георгија говорили су протојереј-ставрофор Василије Томић, Мирјана Булатовић, Рајко Петров Ного и Миле Медић – за ове књижевнике је Епархија канадска била издавач њихових књига.

Музичку ноту је песмом на руском језику са гитаром у руци дала Елена Станисављевић.

Приређивачи Давор Миличевић  и Синиша Милићевић кажу да се ова се књига сама написала:

„Овако је, својевремено, Рајко Петров Ного говорио о проповедима Владике Георгија објављеним под насловом Печат мојега владичанства. Исто би се могло рећи и за ову књигу. Јер на страницама које следе, а којима се обележава тридесет година архијерејског рада првог српског Епископа устоличеног у земљи Канади, нема ничега што је посебно спремано за ту прилику.

Ниједна реч коју ћете наћи овде, није изговорена или написана као пригодно слово овом јубилеју; ни на једној фотографији није се намештала поза овим поводом. Нема, укратко, ничега у овој књизи што сâм живот у Српској православној епархији канадској за последње три деценије, а и пре тога, није донео. Све што је овде изнесено сведочење је, црно на белом, о том животу Цркве, и у њему о улози и делу Епископа канадског.

Учинило нам се да другачије није ни могло. Јер прича о Епископу, у случају Канаде, прича је и о Епархији. Видећете и сами – и речју и сликом – када је Владика Георгије устоличен за првог српског Архијереја у Канади, било је неколико српских храмова и свештенослужитеља - случајна шара у пространству туђе земље, која указује на постојање српског бића. Данас, три деценије касније, јасан је и уочљив духовни отисак српског присуства као органске целине која се примила и опстала у овој земљи. Расејање је, под сводом Цркве, израсло у послање, а туђе и страно преобразило се у своје и блиско. 

Из природе онога о чему се говори следила je, дакле, идеја о томе како да се то учини. Црно на белом, зато, може да се сагледа као след голих чињеница, драгоцен и отрежњујући у буци непомирљивих идеолошких размирица, у драми страшног црквеног раскола и сукобу корпоративног духа са природом Цркве, у свакој нашој несрећи коју оквир печалбарства чини још дубљом; потом као сведеност израза чија је намера да се не буде већим од себе и која прати смиреност духа приличну ономе који се путем Божјим запутио; као траг који црноризац својим трудом оставља у белини хладног и туђег простора; на крају, и понајвише, као белег трајности онога што се у име Господње учинило.

У овом последњем, у трајности записа, може додатно да се примети да је Владикина брига о речима, изговореним и записаним, дала посебан печат његовом владичанству. Ове странице доносе тек мали избор онога над чим се у овом домену у Епархији канадској, под именом „Источника“, три деценије бдело. Довољно, ипак, да потврди веру да су речи свог језика грађа тврђа и од камена. Можда је у томе, барем делом, скривена тајна успеха некадашњег дечака-искушеника Ђорђа Ђокића који је, упркос бројним животним недаћама, као Епископ Георгије утврдио леп рукосад винограда Господњег у далеком свету. И успут, овим јубилејом, постао  отаџбински Архијереј који је најдуже у историји Српске Цркве био на трону једне епархије у расејању. “

www.spc.rs

Извор: Радио Слово Љубве, Саборна црква