Др Влада Станковић, професор на Катедри за византологију Филозофског факултета у Београду, одржао је друго предавање у циклусу „Средњовековна Србија у контексту европске историје: Немањићи и Византија“ на тему „Краљ Милутин и Византија“ у малој сали Коларчеве задужбине.Предавање Владе Станковића о односу краљу Милутина и Византије пружило је публици прилику да уђе у свет сложених политичких односа од друге половине 13. до двадесетих година 14. века под вештим вођством писца једине монографије о најзначајнијем српском владару у средњем веку.Приредио Марко Јовановић

Захваљујући свом географском положају, Србија је била изложена утицијима бројних сила. Ипак, утицај Византије је у многим тренуцима био пресудан. У време Милутиновог рођења 1254. Византија није постојала. Њено обнављање под владавином Михајла VIII Палеолога и склапање Лионске уније 1274. довешће до огромних промена у европским токовима, утичући пресудно на развој ситуације у Србији којом је владао краљ Урош (1243-1276).

Велики повратак Византије на историјску сцену пратило је  неколико важних савеза које је она успоставила брачним везама са Бугарском и Србијом. Професор Станковић посвећује нарочиту пажњу Милутиновом неуспелом браку, односно веридби са Аном, ћерком цара Михајла, сматрајући да је његов неостварен сан да буде византијски зет одредио ток његовог политичког успона.  

Неколико догађаја одредило је политички правац Србије. Склапањем Лионске уније 1274. Византија је изгубила ауторитет на Балкану све до 1282. године када умире цар Михајло. У овом периоду Милутин је иза себе имао три брака, од којих је сваки имао за циљ да Србији обезбеди чврсту позицију. Милутин ће тако 1284. ступити у четврти брак са бугарском принцезом Аном Тертер. Након успешних похода на формално византијске поседе, 1299. Милутин ће коначно постати византијски зет, ступајући у пети брак са Симонидом, петогодишњом ћерком цара Андроника II.

Од тада започиње његова упечатљива владавина Србијом и огромна градитељска делатност. Његове чудне одлуке у погледу избора свог наследника треба разумети у светлу његове одлучне окренутости Византији. Професор Станковић предлаже да га је управо проглашење за светитеља, само две године након смрти (1282.), последњи пут везало за Византију, омогућивши Стефану Дечанском да дође на престо.          

Извор: Радио Слово Љубве