Са српског војничког гробља Зејтинлика у Солуну, где је и данас, на Дан примирја у Првом светском рату, служен парастос палим јунацима, о. Јован Бабић поручио је да је "заборављање увод у нестајање једног народа". Чувар Зејтинлика, чика Ђорђе Михаиловић, који пола века дочекује и испраћа потомке славних ратника, позива Србе да посете вечни дом страдалника казујући стихове са војног меморијала, док Драгана, парохијанка цркве Св. арх. Гаврила из Београда, говори о својим прецима чије су кости похрањене на Зејтинлику.
Свештеник Јован Бабић, вероучитељ у Војној гимназији и Војној академији и свештеник у цркви св. архангела Гаврила у Хумској улици у Београду, овога пута је повео парохијане ове цркве на ходочашће у Солун, на српско војничко гробље Зејтинлик, где је вечни дом више од 2000 страдалих српских војника током Првог светског рата.
Војничко гробље на Зејтинлику изграђено је тридесетих година прошлог века и ту су сахрањени српски, француски, енглески, италијански и руски војници, погинули у борбама и пробоју Солунског фронта у Првом светском рату. Комплекс гробља је подигнут на месту где се од 1916. године налазила главна војна пољска болница српске војске. По окончању ратних дејстава одлучено је да се на заједничком гробљу сахране сви погинули ратници на Солунском фронту. За место је одређен плато на Зејтинлику, а припреме за овај подухват почеле су 1926. године, по захтеву краља Александра. На чело групе која је добила задатак да прикупи посмртне остатке изгинулих ратника раштрканих по широком простору на ком су се водиле борбе на Солунском фронту постављен је Саво Михаиловић. Група је обишла око 250 гробаља, есхумирала погинуле ратнике и пренела на простор будућег гробља. Према пројекту чувеног руског архитекте Николаја Краснова и архитекте Александра Васића гробови су обележени истоветним мермерним надгробним споменицима у форми крста и распоређени у десет гробних парцела. На гробљу је подигнута костурница према Васићевом пројекту из 1926, који је накнадно разрадио Краснов. (Красновљево последње дело је спомен-костурница на острву Виду у Грчкој из 1938-39. године, спомен на последњи дом многобројних српских војника из Првог светског рата) Сав материјал за изградњу Зејтинлика потицао је из Србије, где је претходно и обрађен. Радови су приведени крају 1936. године, да би 11. новембра 1936. на Дан примирја у Првом светском рату, било обављено је свечано освећење маузолеја са капелом и костурницом.
Чика Ђорђе Михаиловић је чувар и домаћин Зејтинлика. Ту је и рођен, 1928, у кући деде Сава Михаиловића, Србина из Грбља, који се упокојио исте те године. Њега је наследио његов син Ђуро који је током Другог светског рата сачувао гробље и његове реликвије од нацистичке пљачке. Ђуро се упокојио 1961. године и сахрањен је уз оца на Зејтинлику. Чика Ђорђе пола века дочекује и испраћа потомке славних војника, беседи о њиховој голготи, показује хумке осам хиљада страдалника који су се, после страшне голготе и пробоја Солунског фронта, жртвовали за отаџбину. Деда Саво је пренео на свог сина, а он их је испричао чика Ђорђу: „Не заборави, сине, никада бол са којим су наши, српски војници, хранили чежњу за повратком кући, робовали крваво парче своје земље да би се у њу вратили. Да загрле породице које их нису дочекале, децу, која их нису упамтила“. Каже даље чика Ђорђе: „ Данас ја ово говорим њиховим потомцима. Они плачу. Кажу: да им се барем овим сузама одужимо. Ја те сузе поштујем, али их не волим. Одговорим им: децо, ваш дуг није да плачете, већ да не заборавите јунаке. Ниједан народ није имао среће у забораву таквих ратника“.
Извор: Радио Слово Љубве
