У Господу се 01. августа 2020. године, у 91. години живота, упокојио академик проф. др Димитрије Стефановић, једна од најугледнијих и најзнаменитијих личности Србије последњих деценија, човек који је у духу Православља васпитао генерације истраживача, извођача, диригената и појаца, оставивши на пољу српске црквене духовне музике неизбрисиви траг.

Животопис академика др Димитрија Стефановића

Рођен је у Панчеву 25. новембра 1929. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за германистику (енглески и немачки језик) 1955. године, а на Музичкој академији у Београду на Одсеку за историју музике 1956. године. Магистрирао је и докторирао на Универзитету у Оксфорду. Током последипломских студија радио је са чувеним музиколозима-византолозима Егоном Велесом, Хенри Тилијардом и Оливером Странком. На Музичком факултету Универзитета у Оксфорду држао је предавања из византијске и старе словенске музике. Дуго година је научни радник и познавалац православне црквене музике.

Као предавач и учесник многобројних међународних научних скупова и конгреса гостовао је на многим универзитетима у Европи и Америци. Одржао је и велики број предавања о православној и посебно српској црквеној музици, стотине популарних предавања за разнородну публику у земљи и свету: на двадесет Југословенско-немачких хорских недеља (1971-1991), на седамнаест Летњих духовних академија у манастиру Студеница, као и на тридесет Летњих школа црквеног појања „Корнелију у част“.

У Музиколошком институту САНУ прошао је кроз све степене научних звања, од асистента до научног саветника (1958-2000). Директор Музиколошког института САНУ био је пуне две деценије (1979-2000).

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1976, а за редовног 1985. године. Дописни члан ЈАЗУ (од 1986), дописни члан САЗУ (од 1987), секретар Одељења за сценске уметности и музику Матице српске (1991-2004), потпредседник Матице српске од 2004, генерални секретар САНУ од 2007. до 2015. године.

Свој научноистраживачки рад првенствено је усмерио на проучавање православне црквене музике – византијске и старе словенске. Посебну пажњу посветио је откривању, транскрибовању, критичком вредновању и објављивању средњовековних докумената. Кроз резултате ових истраживања датум писменог почетка старе српске музике померен је на почетак 15. века. Музиколошка истраживања је увек везивао за живу музичку праксу, како извођењем и јавним представљањем откривених напева из прошлости, тако и снимањем и проучавањем још увек живе српске црквене појачке традиције. Уз многобројне студије (око две стотине текстова) на српском, енглеском, немачком, француском и руском језику, приредио је три књиге нотних записа традиционалног Карловачког појања Бранка Цвејића, уредио је неколико зборника радова са међународних научних скупова, рецензирао је низ музиколошких монографија и зборника.

Поред рада на проучавању православне црквене музике, бави се континуирано извођењем старе и новије црквене музике. Дириговао је Панчевачким српским црквеним певачким друштвом од 1950, повремено хором Првог београдског певачког друштва и Богословије Свети Сава у Београду. Више година био је асистент диригента београдског Академског хора Бранко Крсмановић са којим је гостовао у Кини 1957. Водио је хор Београдски мадригалисти. Од оснивања (1969) до данас води Студијски хор Музиколошког института САНУ, са којим је гостовао у многобројним градовима бивше Југославије и у већини европских земаља. Први пут је извео тек откривене записе старе српске музике, до тада непознате византијске, бугарске, руске, грегоријанске и глагољашке црквене напеве, и православну хорску музику 19. и 20. века. Снимио је неколико грамофонских плоча, компакт-дискова и телевизијских емисија. Са истим хором појао је на великом броју богослужења у православним црквама и манастирима у Србији и иностранству.

Предано је учествовао у обнови манастира Велика Ремета, где је са сарадницима припремио изложбу „Стара српска музика и фрушкогорски манастири“. Иако ван просветних институција, небројене сате посветио је млађим колегама и студентима, спреман да помогне и подстакне на учење и истраживачки рад. Носилац је ордена Светог Саве првог степена (1990), одликовања руског и румунског патријарха, више грамата и признања епархијских архијереја, Крста за заслуге са лентом СР Немачке (1991), златне значке Музичке омладине Југославије. Добтиник је награде „Доситеј Обрадовић” 2018. године.

Академик проф. др Димитрије Стефановић био је посебно везан за Сентандреју, као и за покојног проф. др Димитрија Е. Стефановића на чијој сахрани је последњи пут био у Сентандреји.

Време и место сахране новопрестављеног раба Божијег Димитрија биће накнадно објављени.

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

Извор: Информативна служба СПЦ / Православна Епархија банатска

Фото: Драган Белић