Са благословом Епископа будимског и администратора темишварског Г. Лукијана, на Духовски уторак, 9. јуна 2020. године, свештенство архијерејског намесништва соколовачког је већ шесту годину заредом на овај празник служило Свету Литургију на темељима Светониколајевског манастира Сириња, известила је Епархија темишварска на својој фејсбук страници.

Свету Литургију је служио архијерејски заменик протојереј-ставрофор др Маринко Марков, уз саслуживање игумана Герасима Милића, настојатеља манастира Златице, јереја Дејана Жигума, пароха у Дивићу и протођакона Миодрага Јовановића. Литургији је поред свештенства присуствовала игуманија манастира Базијаша мати Теофанија Ковачевић и верни народ из околних места. 
Темељи манастира удаљени су више стотина метара од Дунава, уз реку Сириња, између ове и пута који води ка насељу званом Бигар и сачињени су, како наводе стручњаци, у облику „триконхоса".
У недостатку потребних историјских докумената, данас је тешко саставити или написати прецизну историју манастира Сириња. Једини поуздани документи који помињу овај манастир у другој половини XVI века веома су шкрти и ограничавају се само на помињање славе његовог храма, али је на основу њих у току 2002. године пронашао темеље цркве овог манастира др Думитру Цејку, директор Музеја Планинског Баната из Решице. Претпоставља се да су овај манастир подигли калуђери, које је Свети Сава поставио у манастиру Базијаш и Златица током своје мисије и посете сународницима у 13. веку. Страдао је највероватније током велике најезде Татара 1241. или 1432. године. Манастир је поново обновљен на прелому XV и XVI века од стране преподобног Никодима Грчића-Тисманског или његових ученика. Последње рушење манастира и гашење монашког живота догодило се највероватније након гушења Вршачке буне,1594. године или почетком XVIII века, за време ратова између Аустрије и Турске. 
У црквеном часопису Гласник Српске православне Епархије темишварске за 2014. годину, у тексту „Једна могућа историја манастира Сириње“, који потписује протојереј др Васа Лупуловић, каже се:
„У недостатку потребних историјских докумената, данас је тешко саставити или написати прецизну историју манастира Сириње. Једини поуздани документи који помињу овај манастир у другој половини XVI века, веома су шкрти и ограничавају се само на помињање славе његовог храма и ништа више." Реч је о турским тефтерима које цитира мађарски историчар средином деведесетих (Engel Pal, A TEMESVÁRI ÉS MOLDVAI SZANDZSÁK TÖRÖKKORI TELEPÜLÉSEI 1554 - 1579, Szeged, 1996, стр. 128).
Недалеко од темеља манастирске цркве, на двадесетак метара, постављена је и табла са натписом на румунском језику. Текст обухвата 9 тачака, а у наслову пише и: "MĂNĂSTIREA ORTODOXĂ ROMÂNĂ „SIRINIA"..."
 

Фото: Фејсбук страница Епархије темишварске