„Када сте и да ли сте икада водили дневник или сте чули од некога из вашег окружења да пише дневник? Или сте можда некада и добили нечији путопис са неког путовања, или сте и сами можда некоме своје утиске са неког пута послали у форми једног краћег путописа, који је такође врста дневника“, овим питањима започиње протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин своју беседу произнету 31. маја 2020. године, насловљену „Вазнесење и један путопис“ и објављену на Јутјуб каналу Отац Милош Весин.
„Да ли је данас заиста могуће да се све своди на оно што прочитамо и што напишемо на фејсбуку, на оне безбројне фотографије које круже светом на инстаграму и на свему осталом што нам је подарио интернет, али у исто време поробивши нас собом и одузевши нам многа блага за које су многе генерације пре нас не само знале него су осећале предност тих блага. Једно од тих блага је био и лични дневник. И без обзира ко је неко у животу био, чиме се бавио, где је живео, многи су људи водили дневник и захваљујући многим таквим дневницима или путописима – ми данас сазнајемо оно што иначе не бисмо знали“, наставља прота Милош и објашњава да тим реченицама започиње своју проповед – „зато што један путописни дневник има велики значај у разумевању празника Спасовдана, тј. како је уопште у Цркви у хришћанској древности дошло до засебног обележавања Спасовдана. Наиме, једна побожна хришћанка из Шпаније, којајкоја живела крајем 4. и почетком 5. века, била је на трогодишњем поклоничком путовању по Светој земљи, по местима као што су Јерусалим, Витлејем, посетила манастир у египатској пустињи, била у Константинопољу, итд. Њено име је Егерија и захваљујући једном рукопису из 11. века, тек крајем 19. века је први пут отштампана књига под називом „Егеријин путопис“ или „Путопис једног поклоничког путовања“ . Историчари књижевности, али и историчари, време ових дешавања смештају у период између 380. и 407. године. Оно што је за нас данас важно јесте да управо на појединим местима из Егеријиног дневника сазнајемо многе детаље из ондашње хришћанске свакодневице, из црквеног живота. На пример, како су се катихумени током 40 дана припремали за Свето крштење, а како су онда, после Пасхе, остајали још 8 дана заједно у тзв. анастасису, да би били поучавани у вери, тј. у Символу вере јер током оних 40 дана њима се објашњавало Свето писмо. Дакле, о свему томе ми сазнајемо из Егеријиног дневника. Посебна интересантност овог древног списа јесте и у томе што нам открива многе литургијске појединости ондашњег црквеног живота. Сазнајемо, на пример, да се у 40. дан по Васкрсењу врши служба, а истога дана поподне празнује се и Педесетница. Дакле, истога дана су се славили Вазнесење Господње и Педесетница. И оно што је посебно занимљиво јесте чињеница да се ишло у Витлејем, да је тамо заправо започињала прослава Вазнесења сваке године. Ове податке нам потврђује и Свети Кирило Јерусалимски у својој 14. Катихези. Тек негде у периоду 5. и 6. века ова два празника - Спасовдан и Педесетница ће се раздвојити, тј. сваки празник ће добити своје засебно место, исто као што је до 325. године био случај са Божићем и Богојављењем. Вероватно да је на то у великој мери утицао и онај силан, заиста силан и делотворан уплив који су на многе хришћане имале значајне беседе Светог Кирила Јерусалимског, Светог Григорија Ниског и посебно, Светог Јована Златоустог.
Зашто се посебно у нас Срба Вазнесење Господње назива и Спасовдан?
Управо зато што је Вазнесењем Господњим заокружено дело спасења, домострој спасења. Тада када је Христос сео са десне стране Оца - човечанска природа је задобила Божанске димензије, како то пише професор Христо Јанарас. У Вазнесењу Христовом, управо зато, није био узнесен само један човек, како то лепо објашњава Свети Амвросије Милански, него је зато цео свет узишао на небо у лицу Искупитеља свога. Христос јесте Искупитељ целога света“, истакао је протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин у својој беседи, коју можете чути у целини у наставку:
Извор: Јутјуб канал Отац Милош Весин
