„Треба поштовати мере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи“, рекао је за „Вијести“ протојереј ставрофор Гојко Перовић, преноси Митрополија црногорско-приморска.
Ректор богословије Светог Петра Цетињског је поручио:
„Уз ову, увек актуелну, Његошеву мудрост, лепо иде и она народна како су ”у страху велике очи”. А те сам ”велике очи страха” видео пре неки дан када ме је непознати пролазник сликао телефоном испред Цетињског манастира док сам стајао са калуђером и разговарао (службено, наравно), на дистанци мањој од два метра. Калуђер ми је одмах рекао да му се чини како смо усликани, а ја му одговорих: ”Ма шта ти је, оче, учинило ти се. Момак је причао са неким телефоном. Ко би, нормалан, сликао мене и тебе док причамо”? Испоставило се да је монах био у праву, јер је убрзо стигла опомена из полиције. Пријављено је, уз достављене слике, да су ”два попа” у сред бела дана, стајала – замислите – испред Манастира, на непрописној дистанци!
Нека се преброје читаоци овог текста који већ љуто жале што ме полиција није одмах ухапсила (уместо што је слала опомене), али дубоко верујем да је далеко више оних који су згрожени поступком ”пролазника”. Јер, по којој математици су ”два попа испред Манастира” већа опасност по себе и људе од рецимо ”два радника на градилишту”, или од ”касирке и купца” у маркету, или рецимо – ”два полицајца на кружном току”, ”две пекарке пред пекаром”…итд, итд…? Укаљани образ ”пролазника” не памтим, а надам се да ће му исти бити чистији и хуманији кад скине маску ове гротескне представе. Представе у којој пристајемо на улоге шпијуна. Убеђени да ”Богу службу чинимо”. При том – спроводећи оштрије мере од оних званично прописаних!
Морамо бити опрезни и треба да поштујемо све државне и здравствене прописе донете у овој ситуацији, али ако се боримо за живот, онда тај живот не сме да стане. У противном се крећемо у парадоксалном правцу самоубиства – да бисмо, наводно, сачували живот. Не сме живот стати, не само у погледу здравља, кретања, удисања ваздуха – а све то сходно прописаним мерама – него живот не сме стати ни у погледу морала. Ко нас је и када научио да полицији пријављујемо комшије, пријатеље, браћу – чак и онда када они не праве никакав прекршај? Зар ће корона вирус да заустави оно људско (међ)у нама? Ако хоће – тај вирус неморала биће гори од ковида. Јер биолошки вирус је једно бесловесно створење коме стручњаци приписују одређену интелигенцију, али дефинитивно тај нема образа ни части. А људи су створени по ”образу” Божијем, па се, кад остану без њега, сматрају и називају – безобразнима.
Треба поштовати мере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи. Бар ми Црногорци, некада смо знали, да има поступака после којих – ако их човек учини – не вреди даље преживљавати. Зато Његош брине што се често дешава да људски образ бива укаљан страхом за овај живот. У преводу на савремени језик – образ је пречи од живота.
Јасно ми је да у ванредним стањима попут овог нема простора за велику расправу око изречених мера, али ме прође језа од ове наше домаће ”заљубљености у страх”. Од нестрпљења којим се чека ”команда с врха” да би се – сачувао поредак, одбранила држава, спасио живот… небитно. Друштвена одговорност се огледа баш у оваквим збивањима, међутим – ту причи није крај. Начин на који се та друштвена одговорност исказује осликава и различите типове друштвене свести. А ту је спектар широк: од просвећеног и правно уређеног друштва (у ком је родољубље скопчано са етиком и стандардима једнаким за све) до заједница којима су баш ове не-прилике окидачи за почетак утркивања у непочинствима. А што је већа диктатура и једноумље, то су веће шансе да то непочинство неком алхемијом постане херојство.
А да не говоримо о ширењу панике и страха, који су управо у супротности са здравственим стандардима прописаним за ове ситуације. Сви смо чули за меру да се верски обреди у верским објектима обављају без присусутва грађана. Али – на једној сахрани, у најужем породичном кругу, сме ли доћи поп, на позив породице? Није јасно прописано?! Па ипак, Митрополит Амфилохије је већ одавно медијски ”стрељан” због таквог поступка! Комуналци који су били неопходни за спровођење сахране (њихова јавна служба и умеће) нису прекршили прописе, али Амфилохије јесте?
А зашто се сликају попови?
Што каже наш народ – ”очи не помажу”! Нешто се десило са нашим очима, па ”не умеју ”да виде како је свештеничка служба једнако јавна и друштвено корисна, бар као грађевинска, комунална, пекарска или лекарска. Да – уз све потенцијале да сваки припадник наведених служби може да направи и неке катастрофалне грешке – оне, кад се раде како треба, доносе друштвену корист, свака на свој начин. Међутим, неко је направио ”припрему” за анимозитет према свештеницима.
Још док смо се борили за поправку или замену антиуставног закона, били смо етикетирани као ”противници државе”. Пред саму појаву епидемије у Црној Гори, имали смо исказану спремност представника Владе да ”разговарају о промени” поменутог закона. Они, таквом спремношћу, нису постали издајници државе, али Црква – настојањем да се закон измени – јесте остала непријатељ, у главама оних који су овој Влади одани. Пре тога, Црква је некима била проблематична због придева ”Српска” или због тробојке у њеној службеној застави, или због тога што су неки њени свештеници држављани Србије или БиХ – иако имамо селектора државне репрезентације који је управо тај – страни држављанин. Фудбалску и људску легенду Хаџибегића помињем да разобличим лудило оних који не гледају како неко обавља свој посао, него одакле ко долази. Већином Црногораца руководи страни држављанин! Може у фудбалу, а не може у парохији?! А не бисмо имали ни парохије, ни богословију, ни владике у црногорској књажевини и краљевини да није било ”извањаца” у мантији.
А сад су – у великим очима страха – православни хришћани постали опасни по здравље због свог обреда! Такве гадости пишу (опет они!!!) страни држављани. Али наједном, на ову делатност странаца нисмо гадљиви, него их ширимо просторима који себе зову ”црногорски медији”! А уђимо само у црногорске музеје, прочитајмо црногорску историју, ослушнимо наше народно предање – па ћемо као учеснике баш таквог обреда препознати наше претке. Бар оне од Ивана Црнојевића до данас. Зар они нису знали за заразне болести? Је ли ритуал коме су приступали споменик њихове непросвећености? Или је овдашња антицрквена пропаганда споменик – макар – недостатка принципа и подједнаких аршина за све?
Заражени смо вирусом страха једних од других у савремености, и страха од онога шта су били и у шта су веровали наши преци. Страх нас је толико изобличио да ако станемо пред огледало, и ту ћемо, вероватно, тражити довољно велику дистанцу (самих од себе) како не бисмо видели ко смо и какви смо стварно. Да нам не би – од нас самих – прешло нешто заразно. А какав је то живот без сопственог одраза?“, закључио је прота Гојко Перовић.
Извор: Митрополија црногорско-приморска
Фото: Митрополија црногорско-приморска
