Верни народ, парохијани храма Вазнесења Господњег у Жаркову, сабрали су се са својим свештеницима у недељу месопусну, 23. фебруара 2020. године, у светој Литургији у свом храму. Светом евхаристијскојом сабрању предстојали су јереји: Марко Станковић и Александар Јовановић, уз молитвено присуство старешине храма протојереја - ставрофора Бранка Митровића, архијерејског намесника београдско-посавског.

Уочи Месопусне недеље Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су "уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Овде се поставља питање, која је веза између Великог поста и молитве за умрле? И да би то разумели, потребно је да имамо на уму чињеницу да Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу, већ нову заповест "да љубе један другог", додавши: "По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог".

Делатна љубав представља основ и суштину живота Цркве, а то значи да су верни, по речима св. Игњатија Антиохијског сабрани у "јединству вере и љубави". Што нас наводи на закључак да је грех увек одсуство љубави, а самим тим одвајање и изолованост, другим речима рат свих против свих:  „Други је мој пакао…“, како би то сликовито изразио Жан Пол Сартр.

Нови живот, који нам дарује Христос, јесте, пре свега, живот помирења, обнова грехом нарушене љубави. У том контексту молитва за упокојене је суштински израз Цркве као љубави. Ми се Богу молимо да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која преставља крајњу победу, одвојеност и недостатак љубави. Стога у Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи, јер Он сам је Живот, а тај Живот је светлост човекова.

Због тога је љубав основна тема Месопусне недеље те се у тај дан из Јеванђеља чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). И то са разлогом, јер када Христос поново дође, шта ће бити мерило Његовог суда? Одговор на то питање је љубав. Конкретна и лична љубав према сваком човеку, којег, по Божијој вољи, сусретнемо у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног "сиромаха". И то је веома важно да схватимо јер хришћанска љубав није нека брига и старање о човеку заснована на анонимним политичким, економским или социјалним категоријама „класе“, „расе“ итд., већ је то љубав према јединственој личности и њеној јединственој личној судбини. У том смилу цео Велики пост је израз љубави човека према Богу.

Забележио репортер Радија Слово љубве Марко Весић

Извор: Радио Слово Љубве

Фото: Марко Весић