Светост и витештво су на први поглед две неспојиве категорије, али да ли је то баш тако? Одговор на ово питање покушали су да дају презвитер др Оливер Суботић и историчар Марко Алексић у оквиру свечане Духовне академије одржане у храму Светог Вазнесења Господњег у Београду, 31. јула 2019. године, у навечерје празника светог деспота Стефана Лазаревића, заштитника Београда.
У пуном Вазнесењском храму презвитер др Оливер Суботић одржао је беседу на тему „Витештво Светог депоста Стефана Лазаревића“, док је историчар и археолог Марко Алексић говорио на тему „Свети деспот Стефан Високи као историјска личност“. Програм је водила Бојана Јовановић, новинар и водитељ радија „Слово љубве“, а у уметничком делу Академије наступили су Небојша Мастиловић, теолог, композитор и појац и Јелена Јеж, диригент, новинар, водитељ и музички уредник Радија Слово љубве.
На крају, скуп је поздравио и благословио о. Арсеније Арсенијевић, старешина храма Вазнесења Господњег и главни и одговорни уредник Радија „Слово љубве“, рекавши при том „да је сваки камен који ми имамо најпре освештан крвљу мученика, а затим и молитвама светих људи какав је био и деспот Стефан Лазаревић“.
Деспот Стефан Лазаревић, српски кнез (1389 – 1402.) и деспот (1402 – 1427.), свакако је једна од најинтересантнијих личности нашег средњег века и наше историје уопште. Он наслеђује државу много мању од некадашњег Душановог царства и притом је турски вазал који је у обавези да војно помаже турског султана у његовим походима. Северни суседи, Мађари, нису увек поуздани савезници у том несигурном времену. А требало је сређивати и прилике у самој земљи, пре свега економски је ојачати, обновити порушене градове и утврђења, населити опустеле пределе Деспотовине, умирити и покорити непослушну властелу. Уз све ове невоље Деспот Стефан је свестан тога да богати културни и књижевни рад којим се одликује владавина светородних Немањића мора бити настављен. На том „бојном пољу“, Деспот је био суверени и непобедиви „ратник“.
У његовов доба у српску Деспотовину долазе учени монаси, градитељи, уметници из околних земаља и поред Деспота налазе прибежиште и могућност да наставе свој рад. Деспот Стефан, који је и сам био талентовани писац, па и преводилац са грчког језика, штедро помаже све културне посланике свога доба који су дошли у његову земљу. На тај начин Србија његовог врмена постаје не само једна од најразвијених земаља тадашње Европе, већ се по културном стваралаштву може мерити са најбољим периодом Немањићке државе.
Забележио Марко Весић
