"Црква није само позвана да учи своју сопствену децу, већ и да сведочи истину онима који су је напустили".
Питање новинара "Новог листа": Објасните како то да Српска православна црква у Ријеци ни ове године неће судјеловати у Свјетској молитвеној осмини за јединство кршћана. Јучер је, наиме, у Ријеци одржана конференција за новинаре на којој је речено да ће у Молитвеној осмини судјеловати Католичка црква, Баптистичка црква, Македонска православна црква те Евангеличка црква, дакле да се том значајном екуменском годишњем заједништву ни ове године неће придружити Српска православна црква.
Одговор Преосвећеног владике Герасима: Један од најважнијих мисионарских задатака Православне Цркве је сведочење древног неподељеног Предања Цркве, које је постојало пре свих ових хришћанских заједница које су се из различитих разлога одвојиле од Предања. Православна Црква је чувар Предања и благодатних дарова Ране Цркве. Стога је њен основни задатак, у свом односу са неправославним конфесијама, да буде стални и упорни сведок који ће водити до истине изражене у овом Предању чинећи га разумљивим и прихватљивим… Циљ сведочења Православља је стављен пред сваког члана Цркве. Православни Хришћани морају јасно да виде да вера коју чувају и исповедају има католичански, универзални карактер. Црква није само позвана да учи своју сопствену децу, већ и да сведочи истину онима који су је напустили.
Из тога следи да Православна Црква није против дијалога са другим хришћанима који се и одвија између православне Цркве и других хришћанских деноминација, а све у циљу да их кроз покајање врати у окриље Једне, Свете и истинске вере Христове. Уосталом то је и мисија Православне Цркве, које се она никада није и не може одрећи. „Имајте са свима мир, колико до вас стоји“, говори Апостол Павле. Ако ми, данашњи хришћани и не можемо још увек да учинимо одлучујући корак према јединству, заиста је неопходно да све своје снаге усмеримо ка смањивању разлика које нас деле, ка развијању духа и атмосфере у којима је дијалог не само могућ него и неопходан.
Могућности заједничког сведочења су велике. Пре свега – заједничко сведочење почиње нашим напорима за међусобним мирењем и постизањем циља, а то је јединство хришћана. Свесни смо, међутим, да то постизање јединства није лако и да на том путу стоје многе и различите препреке. Поред оних психолошке природе, које јесу најмање значајне по себи али које имају веома снажано дејство, постоје и реални теолошки проблеми који још увек чекају своје решење. Да би јединство у „једном хлебу и једној чаши“ било постигнуто неопходно је да буде постигнуто и јединство у вери. Тек тада ћемо моћи да „једним устима и једним срцем исповедамо Оца Светлости“, и да навешћујемо Царство Његово будуће. Да би „Царство Божије које је у нама“ могло да засија пуним сјајем и да буде „светлост свету“ неопходно је да радимо на превазилажењу наше подељености, јер не заборавимо да је подељеност и свађа међу људима само један од симптома „последњег непријатеља, тј. смрти“.
Извор: Епархија Горњокарловачка/Светигора
