У Свечаној сали ГО Врачар одржана је 28. фебруара трибина под називом „Сви моји путеви воде ка Србији“ на којој је гостовао хуманитарац Арно Гујон и представио том приликом своју истоимену књигу.

Гујон је рекао да је потребно да се млади људи ангажују у животу, да помогну не смао својој заједници већ и другим заједницама. Он је присутне подсетио на догађај од 10. септембра, када је био ухапшен на административном прелазу Мердаре. Ту у притвору је размишљајући о томе да може бити одведен у затвор, о ком је слушао да одводе Србе, поставио себи питање: шта ми је све то требало? Промишљајући о томе закључио је да то све чини због истине. Истичући да истина кад тад мора испливати, али да до тад морамо у свом срцу да верујемо у истину.

 У свом излагању Г. Гујон је изнео свој доживљај мартовског погрома Срба са Косова када је чврсто одлучио да нешто мора предузети по том питању. Јер како сам каже, уместо нашег једноставног негодовања на неки догађај битна је акција. Битно је нешто предузети. И тако је са својим братом, без икаквог знања језика, начина рада хуманитарних акција, царинске регулативе и других сличних прописа решио да прикупи макар и најмању помоћ и однесе је деци на Косово и Метохију. Приликом свог првог сусрета са децом и људима који живе у сталном страху и опасности на Косову и Метохији схватио је две ствари. Прво, да је он имао најсрећније детињство које човек може замислити. И друго, знао је да то што су он и брат урадили није некакав студентски хир, двојце младих људи, већ само почетак једне веома дубоке приче која траје већ 15 година.

Следеће године је однео помоћ у српске енклаве где се упознао са младим човеком Пајом који је течно говорио француски језик. И управо разговор са њим је био главни мотив да г. Гујон научи српски језик. Када је успео да савлада српски језик схватио је да језик као такав није само средство комуникације међу људима већ се у језику крије душа једног народа. Што је његов поглед на свет потпуно променило, па је сад могао схватити људе на њиховом језику. И од тада, како је истакао г. Гујон, солидарност више није са непознатим људима, већ са пријатељима и браћом.

За протеклих 15 година укупно је послато 44 конвоја шлепера хуманитарне помоћи за Србе на Косову и Метохији. А поред тога основана је и млекара, образоване су фарме као самоодрживи пројекти у сарадњи са Епархијом рашко – призренском. Тако да људи могу на њима да раде, а не само да зависе од помоћи. Укупна вредност тих пројеката и помоћи је око 5 милиона евра. И то је помоћ искључиво од грађана Француске. Та помоћ није само материјална, јер људи на Косову и Метохији знају да иза сваког пакетића за децу, иза сваког прозора, иза сваког камена за манастир стоји један донатор. Тиме знају да имају још пријатеља у свету а нарочито у Француској.

Нарочито је тај став истакнут у писму мале Кларе из Бретање која има само 9 година, а која је послала као помоћ својих 50 еура које је добила као поклон од родитеља за Божић. Поклон од Кларе је добио један Душан и једна Милица. И то је суштина и смисао рада г. Гујона. То је оно што га је и у ћелији на административном прелазу Мердаре мотивисало да иде даље.

Због тога  његова књига говори о људима и о њиховим сусретима. О томе како је временом постао наш, а ми смо постали део њега. Јер како сам г. Гујон истиче сваки чин, ма колико био мали и безначајан, имаће свој ефекат, баш као и посејано семе. Те стога ништа није узалудно у животу. Сам г. Гујон је присутне упутио у то да читање његове књиге треба да нас упути  то да наши мали кораци мењају свет око нас.  

Забележио Марко Весић

Извор: Радио Слово љубве