У петак, 28. октобра са почетком у 19 часова, у сали парохијског дома храма Светог Саве, будите гости на духовној поетској вечери приликом које ће бити и промоција диска са стиховима и појањем јеромонаха Романа Матјусина из Русије.Стихови и појање јеромонаха Романа нашироко су познати читаоцима ислушаоцима. Служио је у једној од парохија Псковскеепархије, а сада живи у скиту Ветрово у близини Пскова, а у Београду је као пријатељ манастира Ваведење.
ШТО СПАВАШ, ДУШО МОЈА, УСТАНИ!
Јеромонах Роман (Александар Матјушин) рођен је 1954. године, у породици
сеоске учитељице. Завршио факултет, предавао у школи. Замонашио се 1983,
а 1985. рукоположен у чин јеромонаха. Служио у једној од парохија Псковске
епархије, сада живи у скиту Ветрово у близини Пскова.
Стихови и појање јеромонаха Романа нашироко су познати читаоцима и
слушаоцима са плоча, касета и дискова. Осим бројних песама у низу часописа,
објавио књиге: „Благословен, који иде Богу“ (1991), „Камење светих олтара“
(1991), „Покајнички стихови“ (1992), „Избор“ (1995), „Ослушкујући глас Бога“
– три издања (1997, 1998. И 2000), „Руска монашка капа“ – два издања (2002),
„Радовати се небу“ (2004), „ Пред свима је душа крива“ (2006), „Усамљенички
пут“ (2008), „И горка реч“ (2009), „Певам Богу своме“ (избор, 2010).
Валентин Распутин о појању јеромонаха Романа:
„Глас јеромонаха Романа (раније мирјанина Александра Матјушина) Русији
је стигао из манастира – његово појање сопствених стихова зазвучало је,
усред жалосног времена наше Голготе, тако неочекивано, и било је толико
неопходно да је личило на неко нимало случајно послање, заслужено променом
расположења у народу. Свако појављивање великог, непатвореног талента и
није случајно, оно је одговор на духовне потребе у отаџбини. И није довољно
рећи да су то песме – код јеромонаха Романа то је појање стихова посебним
гласом. Ако кажемо да је то молитвени и аскетски глас, указали смо само на
једну, и не најважнију одлику, на глас изранављеног срца и узнемирене душе човека који се пробија ка светлости. У том појању стихова има и јада и бола,
и покајања беспоштедног према себи, и првог покрета душе која се буди, и
срећних суза обретења. То појање увек има и форму, и адресу примаоца – аутор
се обраћа себи, души, руском човеку, Господу , досежући до највише тачке
искрености и жртвовања. Глас који се даје нештедимице, до краја, испевава,
испреда те песме уносећи се без остатка, зарад жељеног преображаја, и он
се и васпоставља у целости, изнова. На мање од тога он не пристаје. Тако и с
Русијом: он се не задовољава њеним делићем усред разузданог срама, њему је
потребно да се она васпостави, устане у целости и пуној слави.
Памтим како је снажан утисак изазвало у мени појање јеромонаха Романа
када сам га чуо први пут. Оно је заувек ушло у онај руски духовни и културни
„избор“, у коме сам тражио утехе и узбуђења кад год би требало, у самотности,
од себе, од свога „ја“ пребацити се на Русију.
Сада су се његово појање и стихови прочули нашироко и надалеко, али да
би се дошло до тога нису биле довољне тек речи, била је потребна поезија.
Професор Александар Корољков,
доктор филозофије, о појању оца Романа:
„То је велики православни руски песник, који је поезији вратио Православље,
а Православљу – поезију“ – тим афористичним исказом сажео је своје
мишљење о оцу Роману И.К.Рогошченков, који није новајлија у промишљању
о руској књижевности и руској самосвести. Појање и стихови јеромонаха
Романа изводе руски народ из летаргијског безбожног сна. Враћа се постулат,
неоспоран за стотине година: бити Рус – значи бити православан.
О ИЗДАВАЧУ:
Манастир Ваведење Пресвете Богородице налази се на Сењаку, једном
од најлепших и најмирнијих делова Београда. Подигнут је 1936.г као
задужбина Персиде Миленковић, велике српске ктиторке и добротворке.
Цркву је пројектовао руски архитекта Иван Рик са сарадником, а помиње се
као пројектант и Павле Петровић, а живописао је академски сликар Душан
Михајловић, у периоду од 1972. до 1982.г.
Одмах по оснивању манастира нову обитељ чиниле су монахиње чувеног,
великог и угледног Кувеждинског сестринства, српке и руске монахиње (које
су избегле из Русије у Србију после избијања Октобарске револуције). Прва
игуманија била је Меланија Кривокућин, затим Ангелина Грачова (рускиња,
из Санкт-Петербурга, Русија), њу је наследила игуманија Агнија Дмитровић.
Садашња игуманија је Анастасија Савковић.
Манастир Ваведење је имао изузетно значајну улогу у време духовног
буђења нашег народа, његовог оцрковљења и ослобађања народне душе од
комунистичко-безбожничког наслеђа. Манастир Ваведење је био и остао
духовно средиште престонице и српског народа уопште. У овој светињи се
рађала, неговала и узрастала новокрштена заједница, духовна, културна и
интелектуална снага Београда и Србије. Манастир Ваведење је био и остао
духовна оаза у срцу престонице и расадник духовних великана наше свете
српске православне цркве, бројних монаха, монахиња, свештенослужитеља.
Извор: Радио Слово љубве
