На београдском Новом гробљу данас је, уз молитву, највише војне и државне почасти, обележено девет деценија од смрти војводе Живојина Мишића, војводе Петра Бојовића и генерала Павла Јуришића-Штурма.
Свештеници Српске православне цркве служили су данас парастос упокојеним српским војсковођама пред гробницом војводе Мишића. Церемонију одавања државних и војних почасти предводио је начелник Генералштаба Војске Србије, генерал-потпуковник Милоје Милетић, који је подсетио на животни и војни пут војводе Мишића. Државној церемонији присуствовали су и високи званичници Министарства рада и социјалне политке, града Београда, потомци војводе Мишића и представници бројних удружења грађана. После церемоније полагања венаца, присутнима се обратио и потомак војводе Мишића Душан Марјановић који је подсетио на његов животни пут.
Легендарни војсковођа Живојин Мишић био је учесник свих ратова Србије од 1876. до 1918. године. Војно образовање стекао је у Артиљеријској школи у Београду. На Војној академији у Београду предавао је стратегију од 1898-1904. године. У балканским ратовима и Првом светском рату био је помоћник начелника штаба Врховне команде. Командовао је Првом српском армијом у чувеној Колубарској бици, крајем 1914. године. Био је то јединствен пример у историји ратовања да се војска којој је предвиђан брзи слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и непријатељу нанесе пораз, због чега се и данас изучава на војним академијама широм света. За бриљантну стратегију којом је тада надмудрио аустроугарску команду, Мишић је унапређен у чин војводе. Као начелник Генералштаба руководио је припремама за пробој Солунског фронта 1918. године. Написао је више дела у области војних наука, укључујући и "Стратегију" објављену 1907. године.
На данашњи дан 1945. године упокојио се и војвода Петар Бојовић, начелник Генералштаба и војвода српске војске. У Првом светском рату, његова Прва армија је претрпела велике губитке у бици на Дрини 1914. године. Бојовић је био рањен у овој бици, па га је заменио армијски генерал Живојин Мишић. У јануару 1916. именован је за начелника штаба Врховне команде уместо болесног војводе Радомира Путника. Јуна 1918. поново преузима положај команданта Прве армије, која је прва пробила непријатељске линије на Солунском фронту. Српска Врховна команда га је 26. септембра одликовала титулом војводе за његове заслуге током рата. Војвода Бојовић је предузео Нишку операцију и избацио непријатеља из Прокупља и Ниша 11. октобра, а на челу Дунавске дивизије је 1. новембра ушао у ослобођени Београд. Године 1921. је именован начелником Генералштаба на месту преминулог војводе Живојина Мишића, а 1922. се повукао из активне службе. На самом почетку Априлског рата, постављен је за заступника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II. Написао је и штампао, поред чланака у војним листовима и часописима: „Вод патроле“, „Васпитање војника“, „Метода за решавање тактичких задатака“, „Шта имамо и можемо да очекујемо од Егзерцирних правила“, „Одбрана Косова поља“ (1922). Превео је „Тактику“ од Бријалмонта.
Генерал Павле Јуришић-Штурм је рођен 1848. године у Згоржелцу (Лужица), од оца Лужичког Србина, Војну академију је завршио у Вроцлаву (Шлеска). Дошао је у Србију пре српско-турских ратова да предаје на српској војној академији. Заљубио се у Србију, оженио Српкињом Савком и променио име Павел у Павле, а презиме Штурм у Јуришић (нем. „Стурм“ значи „јуриш“). Павле је имао само једног сина коме је дао име Павле Јуришић млађи. Млађи Павле је за време Првог светског рата био мајор у српској војсци, а после априлског слома 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини Драже Михаиловића. У српску војску је примљен као поручник, добровољац а генерал је постао 2. новембра 1912. године. Током балканских ратова командује Дринском дивизијом, која се посебно истакла у Кумановској бици пробивши турску одбрану. Први светски рат дочекао је на челу Треће армије, чијим је великим залагањем спречен продор аустроугарских трупа у Србију чиме је генералу Степи Степановићу омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у тзв. Церској бици. Трећом армијом командује и на Солунском фронту до августа 1916. године. Пензионисан је 8. новембра 1921. године, а преминуо у Београду 14. јануара 1922. године. Одликован је Орденом Карађорђеве Звезде са мачевима, Орденом Белог Орла са мачевима, Орденом Таковског крста, и другим.
Извор: РТС
