Богословија „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима, једна од најстаријих и најважнијих образовних установа код Срба, у суботу 10. новембра прославља свог патрона чије име и носи и крсну славу. На молитвена сабрања тим поводом све вас позива протојереј Јован Милановић, старешина Саборног храма св. Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима и професор ове Богословије (звучни запис је у дну странице).
Ова Богословија је наследник некадашње карловачке богословије, као најважније установе за образовање свештеника православне вере у Угарској током последњих 150 година њеног постојања.
Прву српску православну богословију основао је митрополит карловачки Стефан Стратимировић 1794. године, што је 3 године после оснивања такође чувене Карловачке гимназије. У другој половини 19. века богословија доживљава свој зенит. Тада је на њеном челу као ректор био Иларион Руварац, а Јован Живковић један од уважених професора. У освит Првог светског рата 1914. године угарске власти укидају школу као један вид притиска на Србе преко Саве и Дунава. После рата богословија се, као и патријаршијски престо, сели у Београд, где касније прераста у Богословски факултет. Године 1964. Богословија се поново оснива у Сремским Карловцима и узима име Светог Арсенија Сремца.
Зграда Црквено-народних фондова, у којој је данас смештена Богословија, подигнута је под покровитељством патријарха Георгија Бранковића за потребе Црквено народних фондова 1902. године. Аутор пројекта био је архитекта Владимир Николић, који је на прелому векова пројектовао највелелепнија здања у Сремским Карловцима. У овој згради данас је смештен и Архив САНУ, као огранак Српске академије наука и уметности.
Свети Арсеније Сремац, био је други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве. О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо.
У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи.
Извор: Радио "Слово љубве"
