Свети Димитрије био је солунски војвода у време Максимијана, јавно је пред царем исповедио веру у Христа у време гоњења хришћана и пострадао 306. године. Заштитник је Солуна - на његовом гробу подигнута је величанствена црква у којој почивају чудотворне мошти овог Божјег угодника – монументална солунска базилика је крајем 15. века претворена у џамију, а почетком 20. века је оштећена пожаром. Данас је богато украшена, а њени мозаици су права ремек-дела византијске уметности. Храмови су у славу Светог Димитрија, као пламеног борца за веру Христову, подигнути широм православне васељене. Руси га славе као заштитника Сибира. У Србији су му, између осталих, посвећени манастири Велика Ремета на Фрушкој Гори, Манастир код Димитровграда у народу познат као Манастирче, Дивљански код Беле Паланке, Згодачица у Епархији жичкој...И многобројне породице прослављају Светог Димитрија као крсну славу, те на овај дан приносе дарове - славски колач и жито, у славу Господа и Светог Димитрија. У наставку можете прочитати више о Св. Димитрију, као и о чудесном догађају забележеном у повести о овом славном угоднику Божјем:

Димитрије, јединац солунског војводе, био је дуго очекивано и од Бога измољено чедо. Растао је и учио се војничкој вештини у свом родном граду Солуну, а после смрти старог војводе, цар Максимијан га је поставио на очево место за солунског војводу.Био је на највишем положају, цар га је уважавао и поштовао због његове одважности, поштења и беспрекорног извршавања дужности, све док Димитрије није одбио да прогони хришћане. Ни само да није хтео да се повинује царевој наредби, него је јавно исповедио хришћанску веру и тиме сам себи потписао смртну пресуду. Знајући шта га чека, разделио је имање сиромасима. Цареви војници, који су слепо слушали наређења, а не глас срца и савести, изболи су Димитрија копљима, иако су га нашли на молитви. За хришћане, људе који су мислили и веровали другачије, није било милости.

На месту где је сахрањен Свети Димитрије подигнута је најпре мала црква, а касније велелепна, која и данас постоји у Солуну. Свети Димитрије није напустио свој град, бранио га је и чувао, а то чини и данас, и не само Солун, већ и нас, о чему сведочи и ова истинита прича о догађају који се збио у Солуну уочи славе Светог Димитрија 1991. године.

«… У цркви св. Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка иконама светитеља.          

Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.

Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље“! Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу св. Димитрија и нестао у њему.          

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је мио-мирис, јасно су осетиле.Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши к‘ себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, све до једне, рекле: „Исто као свети Димитрије на овој икони“.На то је свештеник учинио велику метанију пред иконом светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.

То је била година Првог српског устанка.“

Спомен великог земљотреса

У време цара Лава Исавријанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. године. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и светом Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста.

За спомен овог чудесног избављења састављени су и тропар и кондак:

Тропар земљотресу, глас 8. Христе Боже наш, који гледаш на Земљу и чиниш да се она тресе, избави нас од претњи страшног земљотреса, пошаљи нам Твоју изобилну милост и спаси нас молитвама пресвете Богородице.

Кондак земљотресу, глас 6. Избави све нас, Господе, од тешког земљотреса и несносних рана због наших грехова. Поштеди, Господе, православни народ Твој  који си стекао Крвљу Твојом и не допусти да град пропадне од страшног земљотреса, јер не знамо за другог Бога осим Тебе. Зато реци онима који певају: Ја сам са вама и нико не може против вас.

Извори: Саборна црква; Покровска црква; СПЦ.РС