Манастир Манасија задужбина је деспота Стефана Лазаревића, Стефана Високог, сина Цара Лазара, чија је градња отпочела у раздобљу 1409‒1418. године. Манасија је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и најзначајнија грађевина која припада тзв. Моравској школи. Уврштена је прелиминарно на листу светске баштине УНЕСКО‒а. Светиња данас символише православно‒хришћански извор и идентитет Српске црквености и државности, као и тежњу ка културној, политичкој, војној и економској аутентичности и напретку националне и државне заједнице упркос свим историјским искушењима и изазовима.
Поводом обележавања јубилеја Шест векова манастира Манасије, Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј началствовао је Светом архијерејском Литургијом у овој светињи у недељу 5. августа 2018. године, уз саслужење митрополита загребачко‒љубљанског Српске православне цркве (СПЦ) господина Порфирија, и господе епископа, будимског Лукијана, врањског Пахомија, шумадијског Јована, будимљанско‒никшићког Јоаникија, рашко‒призренског Теодосија, аустријско‒швајцарског Андреја, нишког Арсенија, мохачког Исихија, викара Епископа бачког, као и домаћина, браничевског Игнатија. Молитвени допринос сабрању дали су свештеномонаштво Епархије браничевске и околних епархија СПЦ, као и сестринство манастира на челу са игуманијом мати Павлом. Улепшало га је појање Мешовитог хора Епархије браничевске. Литургији су присуствовали министар културе у Влади Србије господин Владан Вукосављевић, директор Управе за вере др Милета Радојевић и помоћник др Марко Николић, директор Републичког завода за заштиту споменика културе госпођа Мирјана Андрић, представници локалних органа власти, личности из јавног и културног живота, и неколико хиљада верника из читаве СПЦ.
Након Свете Литургије Патријарх Иринеј честитао је велики јубилеј високопреподобној игуманији мати Павли и сестринству, уз захвалност за досадашње беспрекорно старање за светињу и жељу да њену духовну славу, на опште добро Цркве и државе, дуго проноси и у наредном раздобљу. Говорио је о личности и делу Светог деспота Стефана Лазаревића, измиритеља, просветитеља, мудрог државника, уметника, градитеља и војсковође, и царице Милице, потоње монахиње Евгеније, који су били носиоци опстанка и духовног и културног препорода Српског народа и државе након Косовског боја 1389. године. Сви ми, као њихови наследници, „дужни смо да чувамо оно што су нам поменути преци оставили“, превасходно њихов „однос према вери и Господу“, јер је он „одржао наше претке у тешком времену“. Тај и такав однос према Богу је „једини ваљани“ пример, путоказ и сигурно уточиште и за нас данас, у „временима страдања равним онима у прошлости“. У манастирској порти потом је изведен културно‒уметнички програм у извођењу КУД „Црквина“ из Раконца и КУД „Вељко Дугошевић“ из Кучева.
Током Трпезе љубави у манастирском конаку домаћин Владика Игнатије захвалио се Патријарху Иринеју и браћи архијерејима на молитвеном присуству и доприносу прослави Великог јубилеја, надахнуто говорећи о постојању есхатолошког и у историји, која се дешава по Промислу или Допуштењу Божјем. У том смислу страдање у већој или мањој мери просто представља нужност и није реално у историји очекивати „Правду Божју“, што наш народ често заборавља. Оно јесте мера и претпоставка приближавања Богу и Васкрсења. Тако је и сам манастир Манасија током свог постојања „проживео све што и наш народ“, али је ипак остало „оно што је битно, што су други урадили, да их ми чувамо и сведочимо“. Присутнима се потом обратио и министар Вукосављевић, истичући да Република Србија заиста може да се поноси својим културним наслеђем и благом за чије постојање је у највећој мери заслужна СПЦ, са којом држава тесно и продуктивно сарађује у његовом очувању и промицији зарад општег добра за све, а што ће бити случај и у будућности. У име свог Министарства и Управе за вере уручио је игуманији мати Павли величанствену икону Пресвете Богородице, као и богослужбену књигу „Цветни Триод“ у недавном издању Епархије будимске СПЦ.
