Са благословом Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Теодосија, а уз подршку Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, ове године одржана је прва „Призренска летња духовна школа“. У периоду од 17. до 23. јула, 46 студената из свих крајева Србије, предвођени оцем Радивојем Панићем и вероучитељима Дарком Николићем и Немањом Протићем, имали су прилике да се упознају са културним и духовним наслеђем нашег народа на подручју Косова и Метохије. Право пријаве имали су сви студенти из Републике Србије, а у наставку можете прочитати изузетан текст који су о овој летњој духовној школи написали студенти Жељка и Зоран.
Основна идеја школе била је да се Косово сагледа као духовна реалност, па је тематски била конципирана у складу са насловом „Опредељење за Царство Небеско, данас“. Такво нешто било би незамисливо без осврта на изворно значење овог опредељења које је учинио Св. кнез Лазар Косовски. Из њега се у нашем народу временом образовао култ светости, пожртвоване љубави, покајања, молитвености и мучеништва – косовски завет. Стога је прво одредиште путовања био манастир Раваница код Ћуприје ради молитвеног поклањања кнежевим светитељским моштима. Није случајно, затим, према речима вероучитеља Дарка, учињена посета и манастиру Св. Николе у Куршумлији. Значај прве Немањине богомоље у Куршумлији је и у томе што представља зачетак задужбинарства у Србији. Следећи Немањин ктиторски узор, Немањићи, племство и народ српски у задивљујућем градитељском надахнућу испунили су Косово прекрасним задужбинама, које су постале непроцењиве светиње и места саборног окупљања српског народа. Недуго потом, аутобус је застао врло кратко у Куршумлији поред још једног Немањиног манастира (посвећеног пресветој Богородици) који је био мирна лука Немањиној жени Ани, у монаштву Анастасији, послење три године њеног живота. Нажалост, не мало знаменит овај манастир је запуштен, у рушевинама, без икаквог облежја.
Одмах по ступању на косовско тло урања се у поље страдања и благодати. Живом заједничком утиску надахнуте потрешености у бићу много је доприносио отац Радивоје својом течном и харизматичном нарацијом преко микрофона у аутобусу, како о духовном смислу, тако и о историји свега оног што се могло видети на Косову. Зато је незамислива била досада током путовања, па су се муњевито брзо указивала знаменита места. Тако, међу првим указао се манастир Архангели у коме су студенти коначили три дана. Првог дана након литургије игуман Михаило је у рушевинама Душанове велелепне задужбине посвећене архангелима дао једно дивно духовно тумачење страдалних збивања од оснивања до новијег времена у контексту чега је нагласио општи значај одважности и слободе, а такође, и да се дође на Косово, јер како спомену, неосновани страх треба превазићи, пошто ником није загарантована егзистенцијална безбедност нити у Београду нити било где другде.
Истог дана јеромонах Андреј из Призренске богословије повео је студенте у духовну експедицију по Призрену пуном старина и знаменитости каква је Богородица Љевишка, потресно окружена тзв. жилет жицама и притиснута шиптарским кућама; затим, до Цркве Светог Спаса, Цркве Светог Ђорђа, Цркве Светог Николе, средњовековне тврђаве Каљај са чијег брда Призрен делује као круна украшена драгуљима од дивних старих грађевина. Ту је, наравно, и Призренска Богословија. У њој је летње предвечерје веома пријатно, пуно благости, такво да обичном студенту спонтано сине замисао како мора бити дивно созерцавање богословских тема у њеном идиличном амбијенту од стране призренских ђака. Занос замишљања прекида глас оца Андреја и сведочење да је богословија била згариште од 2004 до 2011. године, после чега је чудесно обновљена, васкрсла и оживела новим животом и новом младошћу. Тако, у Призренској богословији студенти осећају прве импулсе једног посебно надахњујућег оптимизма усред изразито тешких околности. Кроз то се назире кредо да све одржава, обнавља и покреће божанска енергија, те да наде за Косово и те како има.
Следећег јутра студенти су били на Литургији у манастиру Грачаници. Литургију је служио епископ рашко-призренски Теодосије. Грачаничка монахиња врло пажљиво је појаснила детаље на фрескама и указала не њихове непролазне уметничке и духовне вредности, скренувши пажњу и на благоверно поимање светости краља Милутина која је заснована на његовој унутрашњој скрушености и смерности скривеним у краљевске одежде, без претензија на духовно испољавање.
Затим је уследила посета многострадалном манастиру Девич и манастиру Зочиште посвећеном Св. Козми и Дамјану, а при крају дана студентска заједница се упутила на пренођиште у Велику Хочу, код предивних Хочанаца који су исказали веома срдачно гостопримство у својим кућним смештајима. Увече је уприличен незабораван концерт девојака из хора „Метохијски жубори“, уз пратњу на хармоници Гаврила Кујунџића. Изведене су ауторске песме г. Кујунџића које су оставиле не мали утисак на студенте исказан у виду истовремених суза, смеха и аплауза.
Четврти дан био је резервисан за свима посебан догађај, а то је крштење две полазнице школе у манастиру Високи Дечани. Тешке воље одвојили су се од моштију Св. краља Стефана, као и од оца Илариона, да би посетили славни Газиместан и наставили ка свом преноћишту у манастиру Драганац и дружењу са монасима и искушеницима овог манастира.
Петог дана студенти су се успели до Новог Брда. Поглед са средњовековне тврђаве и нарочито непосредност и добре душе мештана села Бостане, ручак у Народној кухињи у селу Прекопцу навели су студенте на мотивисаност ка материјалној и духовној подршци некада златном Новом Брду, а сад најсиромашнијем месту. Пећка Патријаршија била је круна ходочашћа, уз дивно појање на литургији, целивање моштију, обилазак цркава и гробова знаменитих патријараха. Сунце које је тог дана пекло више него свих претходних дана није их одвратило од посете селу Љевоше изнад манастира, где су учинили неизмерну радост малобројним житељима које већ седамнаест година нико није посећивао. Њихову захвалност што су им двориште испунили млади људима који су поседали на траву и запевали „Не дамо те земљо Душанова“ тешко је описати. После посете манастиру Гориоч у коме је, према предању, Стефану Дечанском чудесно враћен вид, студенти су последње преноћиште овог путовања провели у студентском дому у Косовској Митровици.
Шести дан овог духовног путовања био је резервисан за обилазак тврђаве Звечан и одлазак у Манастир Бањска, где су студенти последњи пут на овом ходочашћу ручали заједно и на ком су организатори званично прогласили крај ове школе и студентима поделили захвалнице за учешће. Владала је атмосфера да право путовање тек почиње и да пријатељства и духовне везе која су се родила на овом путовању тек треба да донесу своје најбоље.
Значајно је истаћи да је програм школе био тако организован да су студенти сваки дан учествовали у литургијама у различитим манастирима и на свакој се причешћивали. Ничим другим се не може објаснити појава да су се сви веома брзо духовно сродили једни с другима, доживљавајући заједништво, уживљавање и одушевљење духовним садржајима који су изобилно притицали одасвуда. У вечерњим часовима организоване су интерактивне радионице у којима су се износили утисци и дискутовало о значењу и смислу свега виђеног. Неретко су се дешавале ванредно искрене исповести студената, уз веома емотивне и надахнуте реакције приликом присећања на сусрете са косовским светињама.
На крају, треба споменути да оваквих духовних школа код нас није било. А општа порука би се могла свести на то да могу бити значајне за успостављање тешњих духовних веза са Косовом и сагледавањем његовог значења за наш народ из перспективе Царства Божијег. Јер пре свега, ми смо се од Косова, као наше свете земље, поприлично духовно отуђили. Када посетимо и осетимо свим својим бићем Косово, када видимо живост, радост, непосредност и отвореност људи на Косову, не само да пожелимо да се солидаришемо са њима, да њима помогнемо, већ се дешава и обрнуто: они нама помажу, они нас обогаћују. Заправо у Косову налазимо сами себе и своја исконска сопства. Откривамо да у себи имамо срца. Схватамо да смо подоста „живели“ безсрдачно, формално. У додиру са косовским светињама обамрли оживљавамо, од срца се обраћамо једни другима и исказујемо искуствену очигледност да је живот чудесна појава; Косово нам враћа веру да и наше животне рушевине могу бити обновљене као што се то десило са Призренском богословијом, манастирима Бањска, Звечани, Зочиште, Девич итд. И после посете Косову студенти не желе да се растају, траже нова литургијска дружења. Дакле, кредо су да у Косову лежи тајна нашег јединства и саборности и да га се ни за шта на овом свету не смемо одрећи. Стога нам је насушно потребна духовна обнова косовског завета у којој лежи нада да нећемо запасти у крајњи историјски трагизам и песимизам.
Текст саставили: студенти Жељка и Зоран
Галерију фотографија коју су нам послали студенти можете погледати на следећем линку:
http://www.slovoljubve.com/cir/Piclist.asp?showmaster=1&IDAl=62
Доносимо и разговор који смо у оквиру дневне информативне емисије "Слово", свега 24 часа након завршене школе, водили у нашем студију са вероучитељем Дарком Николићем и младим г. Божидаром Павловићем, студентом друге године Православног Богословског Факултета:
Извор: Радио "Слово љубве"
