У Саборној цркви Вазнесења Господњег у Темишвару у суботу, 30. септембра, је молитвено, свечано и саборно прослављен патрон ове богомспасаване Епархије, Св. Јосиф темишварски. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан (Пантелић), уз саслужење свештенослужитеља ове Епархије и учешће бројног верног народа. Учешће у молитви узели су и г. др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, и г. Владан Тадић, генерални конзул Конзулата Републике Србије у Темишвару, као и представници Удружења Срба у Румунији. Епископ Лукијан је у краткој беседи најпре заблагодарио свима сабранима на жељи и труду да дођу, упутивши молитве Господу да буде са свима сабранима. Владика је по завршетку Литургије поздравио госте и дао реч г. др Милети Радојевићу. „Све док будете чували своју културу, свој језик, своју веру, ви ћете и знати и ко сте, и одакле сте и куда идете“, рекао је између осталог г. др Радојевић, који је најавио активније укључивање Управе у живот ове Епархије. „Једино оно што је везано за нашу веру и нашу Цркву, остало је непропадљиво“, истакао је г. др Радојевић, коме и благодаримо за звучни запис са овог сабрања. У продужетку доносимо животопис Св. Јосифа темишварског, као и реч-две о Епархији темишварској и Саборној цркви Вазнесења Господњег.

Свети Јосиф Темишварски

Овај нови светитељ српског порекла родио се у Дубровнику 1568. године, од родитеља Јована и Екатерине, по презимену Фуско. На крштењу је добио име Јаков. Врло рано, после завршетка школе, отишао је у Свету Гору и тамо се замонашио у манастиру Пантократору, добивши име Јосиф. Затим је живео и подвизавао се у манастиру Ватопеду, па Хиландару Лаври, Ксиропотаму и најзад Кутлумушу, где је Свети Јосиф постао и игуман. Јосиф је био смирен монах, велики молитвеник, и још за живота се показао чудотварац. Ове и друге његове особине запазио је српски Пећки патријарх Гаврило I (1648-55. године) и изабрао Јосифа за митрополита Темишварског (1650. године) јер је Банат и Темишвар, у ово време турске владавине, био под јурисдикцијом Пећке Патријаршије.

Као митрополит, Свети Јосиф је развио широку пастирску делатност: путовао је по епархији, рукополагао свештенике, проповедао и поучавао. Код турских власти, чији је језик знао, заузимао се за своју паству и за хришћански народ. Ради школовања црквених клирика, основао је и свештеничку школу. Дошавши до дубоке старости, Свети Јосиф се сам повукао у манастир Партош у Банату. Но побожни народ је и овде посећивао свог пастира, долазећи му за благослов, савете и молитвену помоћ. Провевши у овом манастиру око 3 године, Свети Јосиф се ту и упокојио у својој 88. години живота, на дан Успења Пресвете Богородице 15. септембра 1656. године. Сахрањен је под олтаром цркве коју је сам подигао. Његове свете мошти налазе се данас у Катедралном храму у Темишвару.

Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови. У једној књизи са светитељским службама на грчком, ђакон Дамаскин описао је више чуда Светог Јосифа. Ова књига се чува у манастиру Парташу у Румунији. Синод Румунске Цркве унео је Светог Јосифа Новрг у свој календар, а 1965. године то је исто учинила и Српска Црква.

Извор: www.spc.rs

+++

Епархија Темишварска

Још није утаначено када је и како установљена Темишварска епархија. Писани трагови досежу до XVI века, а тада се јавља у опсегу српске Пећке патријаршије. Значајна је чињеница да су Срби на овим просторима имали развијен црквени живот много пре Велике сеобе (1690), а један од овдашњих епископа српских, Исаија (Ђаковић), постао је један од најчвршћих ослонаца придошлом патријарху Арсенију III (Чарнојевићу). И по Великој сеоби, и дуго по заснивању Крушедолске (1708), односно Карловачке митрополије (1713), Темишварска епархија је остала у надлежности Београдске митрополије, све до сједињења Београдске и Карловачке митрополије, у којем је Темишвару припала посебна улога. Наиме, Пожаревачким миром из 1718. године Аустрија је добила на рачун Турске: Банат, Олтенију, део Србије са Београдом, делове Босне и Славоније. Сматрајући да је Београд сувише близу Турској, београдски митрополит Мојсеј (Петровић) је преместио седиште своје митрополије у Темишвар, где је свечано устоличен 1721. године. По смрти карловачког митрополита Викентија (Поповића) 1726. године, Мојсеј (Петровић) је изабран и за митрополита карловачког, чиме је практично почело уједињавање Српске православне цркве са територије Аустрије. Дакле, митрополит Мојсеј (Петровић) је из Темишвара прешао на карловачку митрополитску катедру.

При спровођењу јерархијске поделе у Карловачкој митрополији 1864. године Темишварска епархија је, као српска, остала у Карловачкој митрополији, с тим што је уступила румунске црквене општине, а преузела српске црквене општине из Арадске епархије. По мери укидања надлежности Карловачке митрополије, односно њеног укључивања у васпостављену српску Београдску патријаршију после Првога светског рата и Темишварска епархија је постала део уједињене Српске православне цркве. Тадашњи епископ Георгије (Летић) преместио је седиште из Темишвара у Кикинду. Године 1931. дошло је до арондације између Темишварске и новоуспостављене Епархије банатске (наследница Епархије вршачке), тако да је прва у потпуности преузела српске вернике у Румунији, а друга у Србији.

Текст: Стеван БУГАРСКИ

Извор: https://www.rastko.rs/rastko-ro/001_pristup.htm

+++

Српска Православна Саборна црква у Темишвару

У Темишвару је од давнина постојала  православна црква храма Светога великомученика Георгија, приказана на старим ведутама Града, такође и на грбу Темишварске епархије. Пошто су се за турскога земана хришћанске цркве ретко и тешко градиле, веома је вероватно да је она постојала још пре пада Темишвара под Турке 1552. године. Та светиња је истрајала под Турцима, али је разваљена од хришћана Аустријанаца, и то пожаром подметнутим, како је тадашњи владика Николај (Димитријевић) у представкама цару доказивао, на превару, за време спаљивања темишварског Града ради сузбијања куге, а можда и ради других скривених побуда, 1737. године. 

До сада није до краја расветљено где се та црква тачно налазила, али је чињеница да је Свети великомученик Георгије заштитник темишварског Града, да се представа Светога Георгија налазила на печату Илирскога магистрата из XVIII века, и да су у то време Магистрат, Црква и Двор православнога епископа били не само на истој парцели, него и под истим катастарским бројем. Може се стога с разлогом узети да је садашња Саборна црква следбеница или једна од следбеница старе темишварске православне цркве Светога Георгија. 

Садашња Саборна црква храма Вазнесења Господњег подигнута је десетак година након спаљивања пређашње, једна је од најстаријих грађевина у Граду и репрезентативни је споменик новога архитектонскога правца у темишварском грађевинарству. У првој фази изградња је окончана 1748. године, као здање монументалног и складног простора. Темељи и зграда до крова изведени су од самог почетка у данашњем облику, а "подизање и украшавање" звоника уследило је 1791, јер раније  вероватно није било могуће због војних стратешких разлога: да торњеви не би ометали осматрање из тврђаве. О првобитном аутентичном изгледу Саборне цркве, који је задржала до данас, сведочи њен приказ на портрету епископа Георгија (Поповића), сачуваном у Владичанском двору. 

Првобитни иконостас ове цркве, сада мало и мало коме познат, био је рад непознатог резбара и тада врхунског сликара Арађанина Стефана Тенецког. Многе би цркве такав уметнички домет пожелеле, али у Саборној сразмерно брзо је дошло на ред питање новог иконостаса: решење о замени иконостаса донето је 1830, а три године касније погођена су браћа Михаило и Лазар Јанић из Арада да израде оплату и резбу нове олтарске преграде. Стари иконостас продат је барону Јовану Стојановићу от Лацунаша 1836. године. Према најновијим налазима тај се иконостас налази у некада православној (сада унијатској) цркви села Лацунаш. 

Одлучни у намери да уз врсног резбара за нови иконостас добију и одличног сликара, Темишварци су га тражили преко јавне дражбе. Конкурисали су Константин Данил из Великог Бечкерека, Никола Алексић из Арада, Сава Петровић из Темишвара, Леонид Милер и Карл Виланд из Дрездена. Мада се ниједном од њих, а најмање Николи Алексићу није имало шта замерити, Темишварци су вероватно били  упознати са црквеним сликарством Константина Данила у Панчеву и Уздину, и правилно су проценили његову оригиналну пробојност, његову неконвенционалност складно удружену са финоћом уметничке израде, па су се определили баш за њега, иако му је понуда била најскупља: 6.500 флорина. Уговор са Константином Данилом склопљен је 1837, а са позлатаром Александром Тепферером 1839. године. Уметници су, на захтев претенциозне црквене општине, радили ужурбано и напоредо: резба је приведена крају 1841, а сликање 1843. године.

Напоредо са заменом иконостаса на цркви су предузети и други радови: погођена су троја железна врата (1819), повећани прозори (1839), постављен громобран на торњевима (1840), изведено је зидно сликарство и декорација (Јосиф Хабингер, 1840-1844). На источној страни порте постављена је ограда од кованог гвожђа (1822). Следећи крупни захвати уследили су тек под крај века. На западној страни порта је ограђена кованим гвожђем 1886, а пошто је дошло до израженог слегања пода у храму, године 1891. уклоњен је патос, проверено стање гробница, подзидан иконостас, и мермерне плоче су постављене на заравњено тло. 

Никола Алексић је својевремено одбијен у корист Константина Данила, али касније ће у цркви бити места и за једног Алексића, Николиног унука Стевана, при унутрашњој обнови 1903. године, на којој је радио читав тим стручњака. Том приликом је Данилово сликарство прошло без суштинских интервенција, али је зидна декорација Јосифа Хабингера потпуно премазана. Нову зидну декорацију и вероватно медаљоне са лукова израдио је Матија Мороши. Бојење оплате на олтарској прегради поверено је Јозефу Миникеру, а позлата - Јозефу Рубију. 

Уследили су ратови и послератне неповољне околности, па су предузимани само неопходни радови (као, рецимо, спољно поправљање малтерисаних површина, претресивање црепа на крову и повезивање напуклих зидова металним стезницима 1983. године), а у унутрашњости је  одржавано постојеће стање, углавном из бојазни да се не оштети уметничко дело - спрег врхунских уметника. Нова обнова предузета је тек у раздобљу 1993-1997. године уз сарадњу и учешће Покрајинског завода Војводине за заштиту споменика културе са седиштем у Новом Саду, о трошку Црквене општине и уз финансијску помоћ Министарства за културу у Влади Србије. Радови се односе на чишћење, рестаурацију и конзервацију икона са иконостаса, зидног сликарства и  декорације, а извели су их тимови проверених и искусних стручњака из Новога Сада. Године 1998. потпуно је замењен црквени под и цреп на крову. 

Данас, црква је пространа једнобродна грађевина великих димензија, од камена и опеке, зидана за потребе тадашње пастве, али и далековидо: да дуготрајно задовољи потребе темишварских градских верника. Споља је у облику лађе, са лучном олтарском апсидом, унутра у облику крста, засвођена печеном циглом. Након предузетих оправки у добром је стању, премда предстоји спољна обнова. Опасивањем стезницима ублажено је даље ширење прслине која се појавила између торњева и по целој дужини свода, али још нерешени проблем представљају темељи, који би могли бити угрожени у случају промене стања подземних вода.

Значајне покретне уметничке вредности и културно-историјске знаменитости: У торњевима је постављено 5 звона и сатни механизам. При цркви се чува сребрна петохљебница из 1735. године (дакле, из претходне темишварске цркве храма Светога Георгија); сребрни полијелеј са кандилима, дар Јосифа Стаморца из 1751; сребрни крст позлаћен 1762; корице за еванђеље оковане сребром и украшене емајлираним иконицама такође 1762; везено небо (балдахин), дар Симеона Дамаскина от Немет, из 1856; сребрни крст израђен у Вуковару 1861; сребрни позлаћени путир из 1872; два велика месингана чирака, дар владике Георгија (Бранковића) из 1889; дарохранилица, дар владике Георгија (Летића) из 1911; стотинак богослужбених књига из XVIII и XIX века итд. Ограда од кованог гвожђа, са лепим зиданим порталима, израђена је на источној страни 1822, а на западној 1886. године. 

Заслужни мирјани сахрањивани су у цркви углавном у XVIII веку, а епископи до 1838. године, и то: Георгије (Поповић) 1757, Софроније (Кириловић) 1786, Петар (Петровић) 1800, (Стефан Авакумовић) 1822, Јосиф (Путник) 1830, Максим (Мануиловић) 1838. и Антоније (Нако), по преносу моштију из Швајцарске 1995. Гробница световних лица има у наосу и пронаосу, у њима су сахрањене најмање 23 особе из породица Ђуричко от Модош, Маленица от Стаморе, Калиновић от Дорјан, Хаxи-Неин Мунxија, Муцул и др. Пошто ниједан гроб није обележен, године 1996. на западном зиду унутра постављене су две мермерне плоче са именима свих сахрањених у цркви. 

Свештеници: Старешина цркве и парох Прве парохије - протојереј ставрофор Драгомир Петков, рођен у Наћвали 1931, завршио Богословски факултет у Сибиуу 1957; исте године је рукоположен; служио је у Иванди 1957-1966, Сараволи 1966-1978, од тада служи у Саборној цркви Светога Вазнесења у Темишвару. Парох Друге парохије - протојереј Мирослав Стојков, рођен у Моноштору 1939, завршио Српску богословију у Темишвару 1958. и Богословски факултет у Сибиуу 1964; рукоположен је 1967; служио је у Вењу 1967-1972, Ченеју 1972-1996; од тада служи у Саборној цркви Светога Вазнесења у Темишвару.

Аутор текста: Стеван БУГАРСКИ

извор: https://www.rastko.rs/rastko-ro/crkva_temisvar1.htm

Извор: Радио "Слово љубве"