Драгомир Марунић (1942-2017), чувени српски фрескописац, уметник који је осликао више од 60 храмова Српске Православне Цркве у Србији и расејању, упокојио се у Господу 19. септембра у 75. години живота. Опело уснулом у Господу г. Марунића биће служено у петак 22. септембра 2017. године у 14 часова, у цркви св. Николе на Новом гробљу у Београду. У наставку доносимо животопис новопрестављеног раба Божијег Драгомира.

Драгомир Марунић (1942-2017)

Рођен 1942. године у Бјелини, Далмација. Кућно васпитање и опште образовање је добијао у две куће. У родитељском дому код оца Боже и мајке Маре, и у манастиру Праксвица (на Црногорском приморју) код оца игумана Бориса. Студирао је сликарство (живопис) и теологију у Атини. Живописао је преко 40 цркава широм света. Ожењен је и отац је троје деце. Живи у Београду.

Ово је груба скица за портрет човека са великим животним искуством. Преданост послу никад није угрозила преданост породици и обрнуто. Украшава храмове Божје и уздиже породицу (малу Цркву). ХРИШЋАНСКИ. Током година непрекинутог и неуморног рада, јасно пројектоване љубави, жеље и жудње за стварањем, формирао је сада већ сасвим препознатљив и особен стил, теолошки и ликовно потпуно дефинисан, онтолошки коначан. Стил је постао став, јединствен у својој доследности, непокoleбљив у примени, поуздан и референтан  за даља истраживања и нова решења. Његово сликарство органски електира међу трима стиловима који су највише уздигли наше средњовековно сликарство.

По начину компоновања је МОНУМЕНТАЛНО јер у сцену уводи велики број учесника, где је главна фигура обично у центру, а композиција је умерено симетрична  и билатерално избалансирана са распоредом око средишње осе, окренута целом ширином ка вернику. Све то је попраћено разноврсном употребом перспективе (октогонална, коса, инверзна, птичија, жабља) већ према потребама целине фреско декорације и ликовној драмској  напетости одговарајуће сцене.

По поштовању класичних мера и облика, бризи за догођаје и збивања на сцени он је „палеолог“ и припада НАРАТИВНОМ СТИЛУ, том дивном наслеђу из времена краља Милутина и сликара Михајла и Еутихија. Сваки детаљ је поткрепљен јеванђеоским текстом и у функцији је едукације посматрача, али и обогаћивања и лепоте композиције.

По жудњи за новим (до сада  невиђеним) приказима из житија светих, декоративном елеганцијом и пробраном садржином, вођен тежњом и потребом да задовољи духовне потребе верника, његово сликарство је еквивалентно МОРАВСКОЈ ШКОЛИ у којој религиозна мисао налази нове облике изражавања. Оно што је сасвим посебно, оно за шта може да се каже да је лични печат аутора, јесу ликови светих изображавани са пуно љубави, гамом која подсећа на ону средњовековну, али је сасвим нова по суптилној, али одлучној употреби контраста којима моделује форму главе дајући јој одговарајуће карактеристике, а не ретко и „патос“. Додири мрких тонова, цинобера и светлих наноса инкарната, ипостазирају егзистенцију одређених светитеља, градећи их нествореном божанском светлошћу, чинећи енергију самог бога која преображава твар и пружа нам есхатолошко виђење стварања Божјег.

Једном у целини обједињен, у свим ликовно-естетско-теолошком сегментима испраћен (а било је то у цркви Св. Арх. Гаврила у Београду 198...-1987.г.). Даље се незаустављиво развијао, оплемењивао док није резултирао рафинираном убедљивошћу зрелог доба.

Тада се са дефинисањем ставова, са јасном  концепцијом и динамиком рада, са заокруженим стремљењима  и свешћу  о могућностима, јавила и потреба да стечено знање и искуство пренесе на млађе генерације, које су по његовом суду потребне Српској Цркви. Осећај одговорности према културном наслеђу народа из кога потиче, довео је до формирања мале групе ђака од који су најистрајнији били Никола Лубардић (сада ђакон СПЦ и сликар) и Драган Станковић (и данас члан Марунићеве екипе), тада студенти почетних година ликовних академија. Временом ђаци су постали помоћници, а касније и сарадници. Марунићев син Немања је још од малих ногу, тако рећи још од дечаштва, стасавао на скелама многих цркава да би данас постао прави наследник и нераздвојни члан екипе.

Увид у целокупан рад Драгана Марунића који траје већ скоро четрдесет година, омогућава нам да пратимо развој тог лепршавог, али и стаменог сликарства, тог преданог, поштеног  и племенитог рада, који нема еквивалент у новијој историји фрескописања код нас.
Драган Марунић је осликао преко 40 цркава (у Немачкој, Шведској, Канади, Аустралији, Швајцарској, Србији). Потписао је небројене иконостасе у српским богомољама на свим просторима где Срби бораве, а преко 1500 икона породичних патрона украшавају домове верујућих. Ширио је православље и увећавао наслеђе своје Цркве, културе, предака. За здравље, срећу и проспаритет своје породице ослиако је Храм српских светитеља на Карабурми у Београду, а у сваком храму где је радио учествовао је као добротвор и велики пријатељ Цркве.

Несмањеном енергијом и ритмовао је масе, светле и тамне контрасте, статику и динамику структуре представа, варирао колористичке односе, са сигурношћу, рационално и са дубоким теолошким разумевањем владао суштином литургијских тема и целином фреско ансамбла. Истрајавао је у тражењу све бољих решења, прецизности и финоће у извођењу. Религиозна и емотивна, чиста људска занесеност послом, представљала је Драгана Марунића као уметника великих домета, а његову животну стазу објасјавану лучом Свевишњега, примерном и складном.

Нека би Господ новопрестављеном рабу Драгомиру подарио вечну радост на небесима и покој душе.

ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!

(преузето са интернет-странице http://www.dragomirmarunic.com/sr/)