Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће сутра, у недељу 23. априла 2017. године, служити парастос мученицима пострадалим од усташа у Доњој Градини. Парастос почиње у 12 часова, сазнаје Радио "Слово љубве".
Опширније у наставку вести.
Логор Доња Градина који је познат и као Логор VIII јасеновачког система усташких концентрационих логора за масовно истребљење Срба, Јевреја и Рома у НДХ од стране усташких власти под командом Анте Павелића. Оформљен је 1942. године, а био је активан све до завршетка Другог светског рата 1945. године и слома НДХ. Налази се на обали реке Саве у Доњој Градини (Република Српска), прекопута логора Јасеновац, близу ушћа реке Уне у Саву. То није био логор у правом смилу, већ главно стратиште у ком су убијани заточеници из логора III Циглана - масовно јасеновачко стратиште, тј. „прихватни логор“ док усташе не побију многобројно српско становништво доведено из Поткозарја и других крајева НДХ.
По шумама и пољима Доње Градине, на страни реке Саве у Републици Српској, усташе су извршиле најмасовнија убијања Срба, тако да је Градина у ствари највећа масовна гробница Јасеновца - то је низ од око 50 масовних гробница.
Др Никола Николић (у књизи Јасеновачки логор смрти) о томе говори:
„Усташе су изабрале Градину за масовне покоље из много разлога, од којих су најважнији били осамљеност, добра природна заштита и неприступачност страним лицима. Надалеко није било насеља, њиве су биле опкољене врбовим шибљем и шумом, а са три стране је Градина била потпуно неприступачна: од стране Јасеновца (сјеверно) дијелила је Сава, од стране Уштица Уна, а од стране Кошутарице опет Сава, која ту прави нагли заокрет од сјевера ка југоистоку. Градина је изгледала као право полуострво. Са стране села Драксенића и Међеђе усташе су се заштитиле од партизана појасом ровова, вучјих јама, читавим низом бункера и карсула. Из логора Јасеновац могло се лако прећи у Градину скелом (преко Саве). У овој пустињи могло се несметано убијати хладним оружјем, а да нитко и не помисли шта се тамо догађа, па шта више, кад би жртва и јаукнула колико год би могла, нико не би могао ништа чути. У томе је лежала тајна те страшне Градине. Убијало се хладним оружјем да се не би чули пуцњи. Ријетко би на насипу (Саве) убијали појединце из револвера.
Народ одређен за ликвидацију, довођен је пешке или возом у „Гај“, који се налази пред самим логором. Ту би заточеници мирно чекали скелу. Мали путељак („стаза смрти“) водио је до саме воде Саве, до скеле. Скела је била обични дрвени сплав, од око 6 метара ширине и 16 метара дужине, а био је превожен дебелим жељезним ужетом до чврстих бетонских постамената на једној и другој обали. Скела је превозила 150 до 200 људи, које би одмах на другој страни прихватале усташке патроле и водиле их „путем јаука“, у правцу између Уне и заокрета Саве, насупрот Кошутарице, код такозване „тополе фра Сатане“. Прве су покоље вршили на том месту. Ту се још и данас налази 115 гробница. Усташе су трактором 1945. године преорале те некрополе, да би сакрили трагове тих масовних злочина.
Када би приспела (у логор Јасеновац) омања група у току дана, око 200 до 400 људи — мушкараца, жена и деце, или када би се морало, због помањкања егзекутора или ископавања рака, одгодити ликвидацију за један дан, тада би жртве затварали у кући Пере Вукића, чије је двориште, са 5-6 шљива, било ограђено бодљикавом жицом и чувано од стране усташких стража. Често су заточеници видели у том грозном дворишту скупине мале дјеце и жена, како укочени од страха чекају смрт, коју су могли само наслућивати. Из те су сабласне куће, која је гледала према Сави, тј. према логору, у почетку одводили људе ноћу под „тополу“, усред „поља“, и ту их клали и закопавали, проширујући касније то „гробље“ све дубље и дубље у Градину.
Несретни власник ове куће био је претходно одведен, са женом и троје деце, у Земун, где су му жену и дјецу убили, док је он касније био довезен „возом ужаса“ у Јасеновац и превезен у Градину, управо на место одакле је био пре отеран. Заклан је у „Чалинки“ - комплекс земљишта, у правцу Кошутарице, у Градини, на десној обали Саве, који је био изабран као идеално мјесто за „нема“ масовна убиства“.
Према подацима које су сакупили Срби борци из Босне, у Градини је побијено и закопано преко 360.000 људи, што се приближно тачно може утврдити и прорачунима броја масовних гробница и пропорционалног броја костура у њима. Наиме, утврђено је да су усташе у многе дубоко ископане гробнице често „усађивали“ још живе или полумртве људе, тако што су на 1 квадратни метар сабијали усправно по 12 до 15 људи, које су онда маљевима одозго докусуривали. У Градини је вршен и злочин кувања лешева жртава у казанима, од чега су усташе затим правиле сапун, а кости из казана одвозили су вагонетима и изручивали у Саву. Пре неколико година пронађено је тако на више места низ Саву, када је при летњим сушама ниво воде опао врло ниско, неколико великих наслага људских костију у речном муљу и песку. Снимања терена из ваздуха такође су указала на постојање још неоткривених масовних гробница на терену Градине. Темељнија истраживања на терену Босанске Градине, вршена 1960. године, забранила је Титова власт.
