Следи беседа коју је, поводом стогодишњице прославе Видовдана у катедрали Св. Павла у Лондону 1916. године, а у име обележавања британско-српског пријатељства и савезништва у Првом светском рату, 14. октобра 2016. године изговорио Патријарх српски г. Иринеј. Доносимо је благодарећи ђакону Владимиру Руменићу, који је у пратњи Патријарха Иринеја, и ђакону Александру Секулићу из Кабинета Његове Светости. "Неколико стотина хиљада Срба прогутала су неизрецива страдања у концентрационом логору Јасеновац само зато што су били различите вероисповести и националног обележја. Стотине хиљада британских синова и кћери остали су посејани, попут маковог цвећа, широм ове крвљу натопљене планете, борећи се против истог зла. -Боље гроб него роб!- узвикивали су Срби на улицама Београда 1941. године, потврђујући солидарности са великим савезницима", рекао је Свјатјејши и наставио:
Благодарећи Информативној служби СПЦ, доносимо текст почетка беседе Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја из Лондона, с обзиром да звучни запис који смо добили, није комплетан.
"Ваше Блаженство, Високопрекочасни г. Архиепископе кентерберијски, Високопречасна господо Епископи, часни оци и побожни служитељи нашег Господа Исуса Христа, ваше екселенције, високо уважавана и веома драга браћо и сестре, пријатељи! У име Триједнога Бога: Оца, Сина и Светога Духа, дозволите да вам пренесем наш традиционални поздрав: Христос посреди нас!
Пре сто година са овог свештеног места један млади српски јеромонах, обузет дивљењем, изустио је како величанство овог храма, засигурно, мора бити понос Енглеске и свецелог хришћанства. „Видео сам“ казао је, „да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана […] да се овај храм, с правом, убраја у једно од архитектонских чуда света“. Биле су то речи Николаја Велимировића, касније Eпископа охридског и жичког, којег је Српска Православна Црква недавно узвела у диптих светитеља.
Обраћајући се у најтежа доба, у име нације масакриране и прогнане, овај Србин је додао како он долази из земље у којој „... нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли“. Те речи произнесене су 28. јуна 1916. године, на Видовдан. Тог дана српски народ прославља сећање на Косовску битку (28. јун 1389). Током те велике битке кнез Лазар и сав народ, претходно примивши свето причешће у цркви Самодрежи, положили су животе у одбрани слободе, земље и Цркве Христове. Према запису Патријарха српског Данила III (с. 1393), окупивши војску како би их обавесто о турској инвазији, светомученик Лазар описао је врхунску награду (1Кор. 2:9) што очекује оне који одрже веру: „Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, да поживимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија...“.
То смо били, то јесмо, и то ћемо бити. Наиме, народ који даје сведочанство Христу: ако је потребно, по цену крсног страдања (Фил. 2:8). Верујемо да сте и ви такви, као хришћани великог британског народа. Tо ће рећи, верујемо да сте ви народ који држи веру у Христа, Сина Божјег, предатог за живот света (Јн. 6:51).
Управо то је охрабрило будућег светитеља, Николаја, да каже и следеће, пре једног столећа у овом храму Светог Павла: „Господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се Ћeле Кула. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана […], на јужној капији Европе“. Велимировић је разумео да је Ћеле Кула (саздана од малтера и костију) симбол српске верности Христу, као и знамен службе хришћанском идентитету Европе. „И другом речју“ како је закључио Велимировић, „док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже“. Та ружа, а и Енглеску пословично називају ружом, била је и остаће нама драга. Јер, и ми смо део мисије, красоте и смисла Европе.
Сходно томе, ми чувамо живо сећање на многе хришћане са великих британских острва који су нам помогли да обогаћујемо и штитимо своју нацију на њеном историјском путу, који нам излази у сусрет како би нас водио ка нашем коначном назначењу, ка Царству Господа нашег. Током Првог светског рата болничарке Шкотске похитале су у помоћ Србији, ризикујући своје животе; професори и англикански клирици Оксфорда, Кадстона и Дорчестера спасили су читаву генерацију српских младића, подаривши дом и образовање духовној будућности Србије. Из тог разлога српски официри су посветили следећу реч гђи Катарини М. Харли, команданткињи Шкотске женске болнице, која је погинула код Битоља 1917. године: „На Твоме гробу уместо цвећа цветаће наша благодарност“.
У Другом светском рату, изнова, наше нације су сковале братство у крви и сведочењу „златној слободи и Крсту часном“. У априлу 1941. црква Светог Вазнесења Господњег у Београду погођена је бомбама Луфтвафе, много народа је погинуло на лицу места. Шест месеци раније цркву Светог Павла у Лондону погодило је исто црно крило, олтар храма је уништен. Потом, неколико стотина хиљада Срба прогутала су неизрецива страдања у концентрационом логору Јасеновац, само зато што су били различите вероисповести и националног обележја. Стотине хиљада британских синова и кћери остали су посејани, попут маковог цвећа, широм ове крвљу натопљене планете, борећи се против истог зла. „Боље гроб него роб!“ узвикивали су Срби на улицама Београда 1941. године, потврђујући солидарности са великим савезницима.
Извор: Радио Слово љубве
