Школован у Русији, пре тога на Цетињу, по благослову пре десет година постаје обновитељ заборављеног манастира Трескавац у општини Рибник у Епархији бихаћко петровачкој, крчећи ледину, у то доба живећи у војном контејнеру и стрпљиво подижући конак и још увек - храм, говори о њему драгим и важним духовним узорима, потврђује да без љубави ништа не бива и да је човек подражавалац Бога само ако ствара, одлуци да оде у монахе и опредељујућим речима духовника "буди стрпљив и чекај", о будућности православних у страдалним крајевима, поучава на савремен начин, радосно, сећајући се анегдота из богословских дана и душекорисних шаљивих прича.