На дан почетка савезничке артиљеријске паљбе на Солунском фронту 1918. године, уочи незадрживог јуриша српских војника за слободу Отаџбине, свештеник Јован Бабић, парох храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду говори управо о молитвеном приступу нашим светим и светлим ратницима током Првог Светског рата. „Које би било прво осећање нашег претка са јужне стране Солунског фронта, надомак своје куће, после четири године раздвојености од породице и своје родне груде“ питао је о. Јован и додао да није у питању „хришћанско, али је крајње људско осећање“. Велики је благослов живети у времену када се стогодишњица обележава, али је још већа одговорност нас који смо то дочекали, стога о. Јован истиче да „не дао Бог да будемо 'церемонијалисти' када се сећамо наших предака, него нам дао Бог да молитвеним ходом срца наших непрестано оживљавамо наше претке“. А где ми смо ми данас, 100 година после, да ли смо ми уопште достојни пронесеног великог барјака слободе, који су наши преци протегли од јужних до северних граница наше земље? Замолили смо о. Јована и да нам осветли појам „државе“ и појам „Отаџбине“.